Nekoliko godina posle II svetskog rata, tokom spora da li da se Njegošev Gorski vijenac prilagodi i prikaže kao muzičko delo za hor, zbor, soliste pevače i orkestar (oratorij/um) razgovaraju Marko Ristić, srpski nadrealista i Titov ambasador u Parizu i Milan Bogdanović, pisac i književni kritičar. Ristić je trebalo da uradi obradu, ali je smatrao da je to za njega (pre)veliki zalogaj, čak da vladikino delo i nije za takvu adaptaciju, a Bogdanović ga prvom prilikom opomenuo. „Efendija, ti ne ugoneta(!)”, podsetio ga na prethodni razgovor. Ristić mu je kratko odbrusio „Velik turban, al’ je Ture malo”.
Da je Ristić (1902-1984) živ sigurno bi navedenu narodnu primenio na svih devet dosadašnjih srpskih predsednika (Slobodan Milošević, Milan Milutinović, Boris Tadić, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić i četiri u statusu vršioca dužnosti – Dragan Tomić, Nataša Mićić, Dragan Maršićanin i Predrag Marković), ili bi im našao nešto još prikladnije. Srpska i bivša jugoslovenska javnost svikla je već na lupetanja s najvišeg mesta, naročito na istupe čevrtog srpskog (izabranog) predsednika Tomislava Nikolića, čiji „biseri” bi napunili nekoliko tomova, a izgleda da je njegovo (i Šešeljevo!) političko čedo, Aleksandar Vučić dostojna zamena svom radikalsko-naprednjačkom uzoru i prethodnicima.
Šta je sve mogao da kaže, a nije
Jučer je predsednik Srbije ugostio decu iz Hrvatske koja su u Beogradu boravila u okviru letnje škole „Sveti Sava” i tokom razgovora upitao jednog dečaka (Tino Popović) za koji klub navija.
“Za Rijeku!”, Tino je je imao spreman odgovor.
„Za Rijeku?!” Nekoliko gledanja tog snimka ne odaje utisak da se Vučić (iako je i to bilo očekivano!) podsmehnuo, a onda je nastavio: „Tino, moraš da nađeš neki veći, bolji klub da navijaš. Da budu Zvezda ili Partizan, malo veći klub od Rijeke, malo veći od Rijeke, Dinama i Hajduka, znači ili Zvezda ili Partizan”, državnički je Vučić posavetovao dečaka.
Kakva je to letnja škola? U prvi mah pomislite da se radi zaista o deci iz Hrvatske, misleći da nisu lučena po nacionalnoj osnovi, ali izgleda da jesu. Školica je osnovana još 1995. godine i do sada je srpstvu podučeno oko dve hiljade polaznika iz Albanije, Austrije, Italije, Nemačke, Francuske, Rumunije, Slovenije, Hrvatske, Makedonije… Reč je o srpčadima iz dijaspore koja su u Azanji, Kusatku, Svilajncu, Petrovcu na Mlavi, učena o srpskom jeziku, ćirilici, upoznana su sa običajima, sve radi famoznog očuvanja nacionalnog identiteta. Nema u tome ništa loše, ali bi letnja škola, koja i nije morala da se nazove po ovom svetitelju, više postigla da su polaznici bili odabrani makar pola-pola, ili dve trećine iz hrvatskih porodica, da ne pojašnjavam dalje. Još kad bi to bilo organizovano i u Hrvatskoj, da srpska deca vide Zagorje, Slavoniju, Istru, Dalmaciju… Ovako nisu čuli ili ne znaju ništa o Miroslavu Krleži, Simi Matavulju, Gustavu Krklecu, Dobriši Cesariću, Dragutinu Tadijanoviću, Antunu Gustavu Matošu… Mogla bi deca iz Srbije da vide nešto od bogatog hrvatskog folklora (Linđo!), da se provozaju u čistim zagrebačkim tramvajima i prošetaju zagrebačkim ulicama bez smeća, čuju Le-pe ti-je, le-pe ti-je Za-gorje ze-lene… Ovako samo što im u čitanke nije ušao i Dragiša Kašiković, hercegovački četnik ubijen (1977) u Čikagu, a možda jednog dana uđe i Legija i ostali banditi-patriote.
Da je Vučić državnik (kao što nije) mogao je dečaku da kaže da je Rijeka veliki klub, sa tradicijom, tim u kome su igrali Petar Radaković (Rijeka – Kraljevina Italija, 1937-1966), bivši jugoslovenski reprezentativac (21 utakmica, 408 za matični klub), strelac jedinog gola (85. minut) za Jugoslaviju protiv Zapadne Nemačke u četvrtfinalu svetskog prvenstva održanog 1962. godine u Čileu, da su beli dres kluba sa Kantride nosili Marijan Jantoljak (odlični golman sa dve utakmice za Jugoslaviju), Vladimir Lukarić (6), Damir Desnica (1), da su za Rijeku igrali i Marijan Brnčić, sa deset utakmica za Jugoslaviju, koliko je odigrao i Nenad Gračan, da je Rijeku trenirao Josip Skoblar, najpopularniji „stranac” u Beogradu svih vremena, inače Zadranin. Vučić je mogao da mu kaže – zašto ne Hajduk ili Dinamo, ali on je ipak vođa navijača i koliko god da je bivši, ili se takvim predstavljao (istu „funkciju” imao je i Željko Ražnatović Arkan), on ne može dalje od toga. Plus – kako da srpsko dete navija za hrvatski klub!
Vučićeva ponuda
Nešto slično Vučiću je izletelo i tokom nedavnog prijema dečaka Farhada Nurija (10) i njegove porodice koja već osam meseci u izbegličkom kampu u beogradskom naselju Krnjača sanja o odlasku u Švajcarsku. Nuri je rođen u Iranu, izbegao iz Avganistana i u srpsku javnost je dospeo kao talentovani slikar koji je jedan svoj rad stavio na dražbu za pomoć bolesnom srpskom dečaku.
Pozdravljajući dečaka i njegovu porodicu, Vučić mu je rekao da se nalaze „u običnoj srpskoj kući” (iako je susret upriličen u blještavilu zgrade Predsedništva) i mali Farhad je mogao da pomisli da je Srbija daleko ispred sanjane im Švajcarske. Jedino dobro u ovoj drugoj priči je što je AV porodici ovog junoše ponudio srpsko državljanstvo, ali on se nije zaustavljao na tome, čak je malome predložio da jednog dana bude i srpski predsednik. Iznenađujuće od nekoga ko se svojevremeno zalagao za progon i likvidaciju muslimanskog i hrvatskog življa na jugoslovenskim prostorima.
Navijačko i samoljubivo u njemu izbilo je i kada je rekao da je mladom gostu kazao da je Beograd „mnogo bolji grad od svih većih gradova u Švajcarskoj”, kao što je skoro na TV Pink rekao da je bio najmlađi srpski predsednik, iako je na toj funkciji bilo čak 27 mlađih od njega. Beograd je, reče, „mnogo bolji” i pored činjenice da je taj „njegov” dobri grad među najprljavijim prestonicama u Evropi, što su građani njegove zemlje najsiromašniji u regionu…
AV je, ipak, bivši vođa navijača, kako ga, priča beogradska čaršija, oslovljava i njegov omiljeni Vladimir Vladimirovič Putin.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera