Odavno sam zbog mentalne higijene prestao da gledam televizijske programe, čak i sportske.
Kako se, međutim, lepa vest daleko čuje, a loša još dalje, stigao je i do mene aber ili glas, da je na nekoj od brojnih apologetskih televizija, neki novinarski svat, ako sam dobro razumeo, zahtevao od javnog tužilaštva da za trenutak „prekine“ nepostojeću kampanju krivičnih prijava protiv vlastodržaca koji svakodnevno gaze Ustav i ne poštuje zakone i da pogleda malo šta se sve o tim istim vlastodršcima govori i piše po raznim zidnim novinama, lokalnim i partijskim listovima, društvenim mrežama na internetu i sličnim medijima javne komunikacije.
Posebno je tom takozvanom novinaru zapelo za oko ono što ja pišem za Al Jazeeru Balkans ili govorim u svojoj emisiji Sportska galaksija, pa je zatražio da Tužilaštvo podnese krivičnu prijavu protiv mene. Provaljen sam dakle, kao neprijatelj zarobljene države, i po svemu sudeći, čeka me robija.
Treba me bez suda strpati u zatvor
Znajući međutim da ste pretrpani poslom i ne želeći da vas dodatno zamaram, ja ću, gospodo tužioci, napisati krivičnu prijavu sam protiv sebe. Prvo o mojoj odgovornosti kao novinara. Osećam se i te kako odgovornim za sav taj nacionalističko-kriminogeni i tabloidni društveni glib u Srbiji, koji nam je došao do grla i koji preti da nas vrlo brzo udavi.
Ustvari, kad bolje razmislim, treba me bez suda i suđenja strpati u zatvor. Jer, provaljen sam kao direktan krivac za pogibiju dvojice radnika u čardaku ni na nebu ni na zemlji koji se zove Beograd na vodi.
Takođe i za rušenje celog zida koji je ubio prolaznika pored građevine u centru Beograda. Isto tako i za obrušavanje potpornog zida na Koridoru 10. Vaše je samo da napišete zatvorskim vlastima koliko je to godina robije. Nemoj neko da dira ministarku građevine. Nije ona kriva – kriv sam ja.
Kad to odrobijam, prijavljujem se da, takođe bez suđenja, produžim zatvorski život za onoliko godina koliko je potrebno za sva gotovo svakodnevna nerazrešena ubistva i likvidacije po Beogradu i širom naše zemlje ponosne. Za sve to nije kriv ministar policije. Provaljen je i pronađen pravi krivac, a to sam ja.
Vlast mora od nečeg da živi
Kosovo je „srce Srbije“ pa naša vlast ne priznaje ingerencije, te, kako kažu, lažne države u ispitivanju ubistva Olivera Ivanovića u Severnoj Mitrovici, jer oni su osumnjičili za to ubistvo Milana Radoičića. Njega njegov prijatelj koji u Srbiji pušta kišu, krije u parlamentu države, pa se ja kao pravi patiota, zbog dobrih odnosa sa Kosovom, dobrovoljno prijavljujem da mi se sudi za Oliverovo ubistvo.
A kada je o Kosovu reč, ja sam taj koji se javno svađa, a tajno sarađuje sa Ramushom Haradinajem praveći s njim koalicionu Vladu Kosova. Provaljen sam kao nezakoniti pregovarač o statusu Kosova. Olakšavajuća okolnost ne može mi biti čak ni to što je Ministarstvo spoljnih poslova pretvoreno u pevačko društvo i praktično ne postoji.
Provaljen sam i kao najodgovorniji za protivustavno otimanje penzionerima deo nepovredivog privatnog vlasništva, kao što su penzije. Ne može me spasiti ni podrška Partije udruženih penzionera Srbije (PUPS), jer vlast mora od nečega da živi, a nije provaljen ministar finansija, nego ja.
I pored nedostatka dokaza provaljen sam kao „kompletan idiot“ koji je sa fantomkom na glavi u pola noći pod zaštitom policije, rušio čitav jedan kvart Savamalu u Beogradu. Provala takođe važi i za tajne ugovore za Beograd na vodi, za zatvaranje stare i puštanje u pogon nepostojeće nove željezničke stanice u glavnom gradu Srbije. Provalili su me što sam, pod samo meni znanim uslovima prodao Francuzima beogradski i zbog toga oteo Nišlijama niški aerodrom. Za prodaju Poljoprivrednog kombinata Beograd Arapima iz Iriga, nije provaljen ministar za privatizaciju, koji je, uzgred, po zanimanju konobar. Provaljen sam ja.
Propast velikana srpskog fudbala
Provala je pala i zbog onoga što sam uradio u Ministarstvu sporta. Od direktne krađe 1.200.000 eura iz budžeta Vlade Srbije, do papirološkog odobravanja uzurpacije javnih dobara, fudbalskih klubova Crvene zvezde i Partizana,od strane samoproglašenih delegata „Delija“ i „Grobara“ u Skupštinama klubova. Osamdesetih godina prošlog veka bio sam predsednik Udruženja sportskih novinara Beograda i valjda kao takav jer drugi motiv ne postoji, za propast nekadašnjih velikana srpskog i jugoslovenskog fudbala provaljen sam ja, a ne aktuelni ministar sporta.
Najzad, ali ne i na poslednjem mestu, provalio me je kolega novinar za to što sam bez ikakvih dozvola, na prirodnom krovu Srbije u Nacionalnom parku Kopaonik, na Pančićevom vrhu, uz samu granicu sa Kosovom, napravio graničnu karaulu u vidu luksuznog hotela i restorana. I gore od toga.
Kada je vođa državnih razbojnika naredio da se ta divlja gradnja sruši, ja sam mu drsko i bezobrazno zapretio – Ako ti srušiš moju graničnu karaulu, ja ću srušiti tebe. Taj spomenik bezakonja i beščašća u Srbiji stoji i dalje ne taknut, pa vi zaključite kakav sam ja nedodirljiv faktor.
Znam da ima i onih koji će reći – sve navedeno nije za zatvor nego za streljanje. Prihvatio bih i da me streljaju, ali pod jednim jedinim uslovom. Da javni tužilac podnese krivičnu prijavu protiv čoveka koji se svakodnevno kune da on i njegova porodica nisu nikada ništa ukrali, a svi vidimo, svi osećamo i svi znamo da je taj čovek, kao nekakav politički Alibaba, sa svojih četrdesetak razbojnika, ukrao parlament, vladu, sudove, medije, fudbal… Dakle, ukrao nam je državu.
A kada se država ukrade, onda je haos blaga reč, jer u društvu dominiraju kriminal i teror, lopovluk svake vreste, nasilje, neznanje i primitivizam.
Usred takvog života kao razbojništva, normalan čovek ne može pisati i govoriti o bilo čemu drugom, pogotovo ne o tricama i kučinama, kao što to radi tzv.novinar koji me je provalio vlastima. Ta provala je zapravo još jedan dokaz da je nekada časna profesija novinarstvo u Srbiji pretvoreno u najobičniju propagandu vladajuće oligarhije.
Izvor: Al Jazeera