Pripadam jednoj od generacija koje su svoje vrednosne stavove formirale u doba zlatnih godina socijalističke Jugoslavije. I ne, nije ovde reč o jugonostalgiji, niti o idealizujućoj dimenziji selektivnog pamćenja. Reč je o činjenicama. Rad tadašnjih radnika, bez obzira na granu privrede, bio je cenjen što se ogledalo u obezbeđenoj egzistenciji koja je uključivala ne samo osećaj sigurnosti i materijalno blagostanje, već i dostupnost zdravstvene zaštite i obrazovanja. Život tadašnjeg radnika je imao još jednu dimenziju koju danas nema – mogao je da planira svoju budućnost. U suprotnosti sa vrednosno ispraznom i depresivnom sadašnjicom, sve to kao da je bilo u nekom drugom životu. A od tada je prošlo svega pedeset godina.
Prvi maj – praznik rada, jedini je praznik iz doba socijalizma koji se još proslavlja u zemljama nastalim raspadom Jugoslavije. Međutim, proslavljanje je u ovom slučaju pogrešna reč. Odavno većinu nâs nije briga da, primereno značaju ovog praznika, u protestnoj koloni obeležimo istorijsku pobedu poznatu kao „tri osmice“: osam sati rada, osam sati kulturnog uzdizanja i osam sati odmora. Toj pobedi su temelj udarili protesti za radnička prava organizovani 4. maja 1886. godine u Čikagu od strane tada najradikalnije sindikalne organizacije „Vitezovi rada“. Mi smo ipak skloniji tome da naše prvomajske kolone formiramo u redu za meso, ćumur i pivo.
Uniženo ljudsko dostojanstvo
Istine radi, nekoliko radničkih sindikata desetinama godina unazad organizuje prvomajski protest u Beogradu, zahtevajući za radnike uvek isto i uopšteno: bolje uslove rada i veće plate. Ipak, na tome se završava njihov aktivizam jer drugačije i ne može biti s obzirom da opstanak sindikata zavisi od novca iz državne kase. U Bosni i Hercegovini su prošle godine radnici izašli na prvomajske proteste samo u Tuzli i Zenici, u vrlo malom broju. Za takvo stanje predstavnici sindikata optužuju vlast koja je u proteklih tridesetak godina pogazila dostojanstvo radnika i dovodeći ih u status prosjaka „ubila u pojam“, pa nema ko ni da se buni. U Hrvatskoj sindikalna organizovanost beleži opšti negativni trend što nužno dovodi do smanjenja finansijskih sredstava kojima sindikati raspolažu, te jedan deo njih izlaz pokušava da pronađe u modelima delovanja nevladinih organizacija. Pitanje za sindikate je zašto su radnici izgubili poverenje u njih, a iz toga proizilazi i sledeće: ko će se zalagati za radnička prava?
Napomena o autorskim pravimaPreuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”
Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.
Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.
Jer širom regiona su mnoge firme u stečaju, radnicima se ne uplaćuje radni staž, zdravstveno osiguranje, a neretko im se duguju ionako mizerne plate. Pored toga veliki broj ljudi traži posao. Statistika govori sama za sebe: u Bosni i Hercegovini svake godine preko 400.000 ljudi traži posao što je ovu zemlju 2018. godine, na listi nezaposlenosti sajta „Trading Economics“, svrstalo na prvo mesto u Evropi. Za ljude koji imaju nižu ili srednju stručnu spremu opšteg smera četrdesetosatna radna nedelja u praksi ne postoji, plate su sramno niske, a visoka stopa nezaposlenosti ide na ruku poslodavcima jer ko se pobuni, lako je zamenljiv. Ljudsko dostojanstvo, kao vrednost koja opredeljuje sve ostale vrednosti, je do te mere uniženo da se u anketama sprovedenim poslednjih godina širom regiona to najčešće navodi kao glavni razlog za napuštanje svoje zemlje. Izuzetak nije ni Hrvatska – procenjuje se da ju je napustilo 350.000 ljudi od kako se 2013. godine pridružila Evropskoj uniji.
A onda se desila korona
I kad pomislite da ne može da bude gore od toga što naša visokoobrazovana deca godinama rade po kafićima ili što po belom svetu rasuta mladost pokušava da nađe svoje mesto, rastrzana između svojeg i – da se ne lažemo – uvek tuđeg, desi se korona.
Na desetine miliona ljudi je u prvih mesec dana pandemije ostalo bez posla. Međunarodna organizacija rada procenjuje da će do kraja 2020. godine zbog zatvorenih fabrika i preduzeća širom sveta biti izgubljeno 195 miliona radnih mesta s punim radnim vremenom, a ukupno milijardu i 250 miliona ljudi bi moglo da ostane bez posla. Brojke su zastrašujuće. Najviše će biti pogođene zemlje sa inače povišenom stopom siromaštva.
Što se tiče naše regije, veliki broj naših ljudi koji su u inostranstvu bili angažovani na privremenim-povremenim poslovima vratio se u matične zemlje. Postoji podatak da se samo u Srbiju vratilo oko 400.000 ljudi. Ne moramo biti ekonomisti da bismo videli sliku skore budućnosti: na armiju pre-korone-nezaposlenih koji preživljavaju u sivoj zoni, došla je nova armija ljudi koji će, razumljivo, tražiti svoje mesto u toj istoj sivoj zoni. Dodajte na to još i sve one ljude koji su ovde radili na ugovore i među prvima ostali bez posla. To što će se naše države zadužiti da bi preduzetnicima isplatile određene nadoknade za radnike u periodu od tri meseca ne rešava problem, već ga, dugoročno gledano, produbljuje. Činjenica je da, opterećene partokratijom i nestručnošću postavljenih kadrova, nijedna od njih nema jasnu strategiju ni za trenutnu situaciju, ni za „dan posle“.
Učvršćivanje kapitalizma
Na sve to, tradicionalne radničke organizacije gube svoj značaj. Prvomajski protesti koje sindikati organizuju su već godinama unazad na nivou folklora, a funkcija nekih od njih je obesnaživanje radničkog bunta u korist države. Naime, sa promenama koje su nastupile nakon devedesetih dolazi do neutralisanja tekovina socijalističke države, pre svega obezbeđene egzistencije. Država se povlači sa mesta najvažnije institucije za organizaciju života građana, podstičući ih da se oslanjaju na sopstvene snage i resurse. Njegovo visočanstvo potrošač postaje centralna figura neoliberalnog projekta koji pod maskom globalizacije učvršćuje kapitalizam kao novi oblik imperijalizma. Socijalna pravda i sa njom povezana međunarodno priznata radnička prava postaju pitanja od trećerazrednog značaja. Savremeni svet odlikuju ekonomska eksploatacija, porast siromaštva i društvene nejednakosti, a sa njima pod ruku idu ljudska patnja i iskustvo gubitka. Pandemija korona virusa je sve ovo samo podcrtala i ukazala na neophodnost promene – što kaže bosanskohercegovački novinar i diplomata Zlatko Dizdarević: „Ili ćemo se mijenjati ili ćemo nestati. Što od korone, što od nepravde, što od gladi…“
Kakva će ta promena biti niko, naravno, ne zna sa sigurnošću. Među analitičarima se „vrti“ nekoliko mogućih scenarija. Neki se odnose isključivo na borbu sa epidemijom i u toj grupi se varijanta državnog socijalizma vidi kao najveća nada jer se preduzete mere ne posmatraju kao sredstva za zaštitu tržišta, već način da se zaštiti sâm život. To znači da država od hirova tržišta štiti prehrambene, energetske i stambene segmente privrede. Drugi se, pak, scenariji bave dalekosežnim posledicama po kapitalizam u kojem je svaki segment ljudskog života finansijalizovan. Takva – finansijalizovana – ekonomija vrlo lako doživljava kolaps u uslovima krize. Zato nam je potreban sistem koji će na prvo mesto postaviti blagostanje ljudi. Ono mora da podrazumeva uvažavanje vrednosti ljudskog dostojanstva, egzistencijalnu sigurnost, pravo na rad, zdravstvenu zaštitu i obrazovanje.
Da država uspostavi takav sistem ekonomije nije samo pitanje znanja. To pitanje je mnogo više ideološke prirode.
Izvor: Al Jazeera