Srbija je već nekoliko decenija u manje-više vanrednom stanju, ali je ovo poslednje – uvedeno 15. marta, zbog belosvetske epidemije korona virusa – po mnogo čemu antologijsko.
Možda će jednom neki temeljiti analitičari napraviti hronologiju apsurda, secirajući koloplet odluka i obrazloženja, naredbi i uredbi, mera i selektivnog kršenja propisa, shodno dnevnopolitičkim potrebama. Bilo bi to svedočanstvo za buduća neka pokoljenja kako i koliko je tanka crta između tobožnje demokratije i autokratije, između parlamentarizma i apsolutizma, između realnosti i jeftinog političkog teatra sa treš dramaturgijom i još jeftinijim glumcima.
Kad je već visilo u vazduhu da će državni vrh proglasiti nešto, e da bi se uključio u svetsku borbu za suzbijanje zaraze, rekao sam kolegama u redakciji: “Ako i uvedu vanredno stanje, biće to mizanscen za vanrednu funkcionersku kampanju.” I bi tako. Prvi u nizu apsurda beše da je vanredno stanje, veleslalomom kroz odredbe Ustava, uvedeno na obrazloženje višestruko diskutabilnih kapaciteta osobe kojoj je omogućeno da se predstavlja kao ministar odbrane. I sve to bez zasedanja državnog parlamenta, koji bi potvrdio proglašenje vanrednog stanja. Pravnici su već sačinili niz elaborata o tom zatiranju parlamentarizma i dokidanju makar i formalne demokratske kontrole uvođenja mera kojima se ograničavaju prava građana.
Ruka vlasti u državnom buđelaru
A funkcionerska kampanja, pod kišobranom državnih titula i zvanja, imenovanja i institucionanih pozicija, širila se poput zaraze novim koronavirusom – od “ne pitajte me kako nabavljam respiratore”, do “razmišljamo da svakom punoletnom građaninu Srbije damo po 100 evra, kao poklon da pojačamo potrošnju”. I sve to filovano beslovesnom patetikom o spasavanju života “naših roditelja” i “naših baka i deka”, zatočenih nizom nesuvislih mera vanrednog stanja u četiri zida. U međuvremenu su “treće doba” u kondiciji straha održavali glumatanjem i sejanjem panike kako će “groblja biti mala” da ih prime ako samo nos promole na ulicu.
Ali, vratimo se onom poklonu, koji ovih dana postaje stvarnost, poklonu države, koji je ministar finansija nazvao “dozom optimizma koja se daje narodu”. Ta doza optimizma je, zapravo, poprilično uočljiv putokaz do glasačkih kutija, iscrtan rukom vlasti, gurnutom u državni buđelar, u koji su svi poreski obveznici doda(va)li po neki dinar. To je onaj isti budžetski buđelar u koji su se slagale hiljadarke uskraćenih penzija i plata iz javnog sektora, pravdane merama “teških reformi”.
Zbilja, šta se sve može u Srbiji sa 100 evra? Puno toga, ali, pre svega – sa toliko novca se možete baviti politikom. I političkom matematikom, tim pre ako je izborna godina, a još ti korona dođe kao šlag na tortu narcističke potrebe da se stalno trpaš pred kamere kao spasilac nacije. Dakle, 100 evra je višestruko moćna alatka. Zavisi samo da li je novac vaš. Ako se ponašate kao da jeste – otkud vam? Kako ste ga zaradili – s mukom ili budzašto, pa ga se olako i odričete, deleći i šakom i kapom, kao kredit koji će otplaćivati žiranti.
I zašto baš 100 evra, a ne 50 ili 150? Zato što 100 lepo zvuči, lako se pamti i brzo izgovara, što je preporučljivo i iz ugla marketinške nauke. Uostalom, ta ekonomska mera, objašnjena brigom države za svoje podanike, poprimila je iz dana u dan sve više elemenata izborne kampanje i drskog propagandno-populističkog podilaženja nesumnjivoj većini ekonomski i socijalno ojađenih građana.
‘Stotka’ samo za punoljetne građane
Kako drukčije objasniti slogane koji sa banera provladinih portala i medija atakuju na mozak porukama: “100 razloga za jedan klik”, “Brza laka i besplatna prijava”, “Jednostavno do novca, ukucajte JMBG”…
Država je procenila da će joj se za 100 evra javiti oko 5,5 miliona punoletnih građana. Zanimljivo je, međutim, da se, po statistici Republičke izborne komisije, na biračkom spisku, dakle popisu punoletnih sa pravom glasa, nalazi 6,73 miliona građana. Za oko 1,7 miliona statističari tvrde da su dijaspora, “naši u belom svetu”, sa biračkim pravom u Srbiji, a s prebivalištem u nekom inostranstvu. Država računa da joj oni neće tražiti po 100 evra, jer na “stotku” imaju pravo svi građani Srbije stariji od 18 godina koji imaju državljanstvo Srbije i važeću ličnu kartu, kao i “aktivno prebivalište” u matičnoj državi.
Ljubopitljivim laicima se nameće još sijaset logičnih pitanja do kojih se dolazi prostom matematikom – sabiranjem i oduzimanjem, uz prepostavku, temeljenu na dosadašnjim iskustvima, da će biti slivanja i deljenja državnog novca tamo gde mu nije mesto – u partijske blagajne.
Tako se, recimo, pojavila zluradost na društvenim mrežama da će Srpska napredna stranka, koja tvrdi kako ima 740.000 članova, to pomnožiti sa 100 evra i, po uporednoj analizi prijava za pomoć države i stranačke evidencije, od vernihi lojalnih članova zatražiti donaciju. Malo li je potencijalnih 74 miliona evra, a i pola od toga.
A kad je zvanično proglašen početak prijave za 100 evrića, kao kad se otvori startna mašina na hipodromu, nastao je onlajn stampedo – samo za prva tri sata za svoju “dozu optimizma” prijavilo se više od pola miliona ljudi, a za sledećih 38 sati više od tri miliona građana. Ako je država već u sistemu, bez prijave, za isplatu po 100 evra štiklirala 1,7 miliona penzionera i oko 260.000 primalaca socijalnih davanja, to znači da je predviđena kvota od 5,5 miliona već skoro dostignuta.
Vučić tvrdi je našao ‘još novca’
Šta sve govori ta matematika?
“Ima još jedna stvar koji nisam rekao. Mi smo našli još novca. Imamo dovoljno novca”, rekao je svojevremeno šef države, najavljujući poklon “svakom punoletnom građaninu, zaposlenom, nezaposlenom, penzioneru, ko god da je, jednokratno.”
Ima ekonomske logike, nesumnjivo, u njegovoj tvrdnji da će “siromašnim građanima to puno značiti” i da će “tako biti pojačana potrošnja, kako bi se podigla ekonomija”. Međutim, itekako imaju logike i upozorenja ekonomista kako “država ne sme da baca novac u ovako ranoj fazi krize” i da “ne razmišlja o tome šta je tek čeka u mesecima koji dolaze”.
Jedna onlajn anketa, bez dokaza da je uzorak reprezentativan, pokazuje kako će skoro polovina građana svojih 100 evra potrošiti “na svakodnevne stvari”, približno jedna četvrtina na “nešto posebno”, jedna osmina daće “u humanitararne svrhe” ili odgovara sa “ne znam”. Samo oko pet posto izjasnilo se da neće “državnih” 100 evra.
Među njima je, statistički, i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. On je prvi izgovorio istorijsko “ne” državnoj donaciji od 100 evra, a uz njega su, spontano i skoro horski, listom i stali i ostali državni funkcioneri iz vladajuće koalicije. “Ja bih tih 100 evra verovatno potrošio na neke domaće gluposti i drangulije”, rekao je Vučić, sugerišući kako je bolje da taj novac bude upotrebljen, na primer, za gradnju puteva. Predsednikova skromna finansijska žrtva kao ideja vodilja za ekononmski oporavak, šta li?
Ostaje, ipak, deo socijalne matematike, pa bila ona predizborna ili ne. Srbija, prema zvaničnim podacima, ima više od dva miliona porodica, a od državne pomoći živi oko 90.000 familija. Minimalac u Srbiji je, zvanično, 27.606,40 dinara, ili 234 eura, pa bi, recimo, četvoročlana porodica sa dva studenta od države dobila, kao “dozu optimizma”, skoro dve plate.
‘Doza optimizma’ (ni) je avans za izbore
Prosečna penzija je 28.216 dinara, ili 240 evra iz radnog odnosa, 220 evra za samostalne delatnosti i 96 evra za poljoprivrednike. Država priznaje 1,7 miliona penzionera, kojima je, ako već nisu blagodarni što im je vanrednim stanjem spasila život od korone, sada red da se zahvale za 100 evra.
A u kakofoniji estradno-političkih tumačenja virusa, dramatičnih monologa, tabliodnog lupetanja i zamajavanja zbunjenog i isprepadanog naroda i građana, mnogima je promakla jedna uredba Vlade, doneta 6. aprila, uz supotpis predsednika države, koja je stupila na snagu dan kasnije. Po toj uredbi, “za vreme vanrednog stanja, nastalog usled kovida-19, Vlada Srbije može pokrenuti postupak dodatnog zaduživanja uzimanjem kredita, emitovanjem državnih hartija na finansijskom tržištu i davanjem državnih garancija u iznosima višim od onih koji su utvrđeni Zakonom o budžetu”.
U prvobitnom budžetu za 2020. godinu planirano je zaduživanje za oko pet milijardi evra, računajući i refinansiranje zajmova koji dospevaju ove godine. Nedavno usvojenim rebalansom država je pomerila limit za 2,5 milijarde – na od 7,5 milijardi evra potencijalnog zaduživanja za 2020. godinu. Zvanično, državni paket ekonomskih mera za suzbijanje posledica pandemija korona virusa vredan je 5,1 milijaradu evra, uključujući poklon od 100 evra.
Dakle – da li je matematički dokaziva pretpostavka da je “doza optimizma”, zapravo, avans za izbore 21. juna? Ne! Ali, svaka sumnja u namere da se glasovi birača kaparišu njihovim novcem ili novim zajmovima, koji im se dele kao poklon, samo je srazmerna činjenicama iz dosadašnjeg iskustva – istina nije neophodno sredstvo da se vlast održi u sedlu.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera