Oglasi

Nole je pobjednik veći od Meštrovićevog na Kalemegdanu

Političari Novaka Đokovića ne podnose jer je negacija njihovog postojanja, njihovog ništavnog i plitkoumnog bitisanja.
'Da smo čovečni i civilizovani, mi bismo napravili svojevrsnu savremenu kanonizaciju Đokovića', piše PantićEPA

Posle petog trijumfa u Vimbldonu, Novak Đoković će gotovo sigurno završiti i 2019. godinu kao najbolji teniser na planeti. Što bi rekao teniski ekspert Danko Vasović, Srbi treba da ustanu kad govore o Novaku. Da smo čovečni i civilizovani, mi bismo napravili svojevrsnu savremenu kanonizaciju Đokovića.

Kanonizovali bismo ga ali ne u sveca ili boga, crkvenog tipa, već u naše srpsko sportsko božanstvo rada, posvećenosti, znanja, umeća, poštenja i morala. Baš onako kako Švajcarci tretiraju svog Federera ili Španci Nadala.

Đoković je rastao uz tu dvojicu velikana svetskog tenisa i izrastao u čoveka i sportistu od raskoši. U savršenstvo tela i uma. Način na koji je osvojio peti vimbldonski trofej i to protiv najboljeg tenisera sveta svih vremena Federera, svrstava Đokovića među teniske besmrtnike. Teško da će Srbija ikada više imati takvog sportistu i čoveka od integriteta, a to znači poštenja, potpunosti i nedeljivosti. Njegov integritet je takođe i mogućnost kontrole vlastitih emocija u meri da ne preovladaju nad razumom. To je takođe i njegovo održavanje dostojanstva, kako ličnog tako i drugih ljudi.

Od kako su mi „oduzeli“ mikrofon RTS, ne znam zašto, ali nisam u stanju da, kao normalan svet, pratim direktne televizijske prenose sportskih događaja na međunarodnoj sceni, u kojima su akteri naši momci i devojke. Em se posle svakog pogrešnog poteza nerviram kao da sam ga ja napravio, em ne mogu da podnesem netalentovane reportere koji pričaju o svemu, samo ne o onome što se zbiva na ekranu.

Knedla u grlu

Prvi direktan prenos koji sam posle mnogo godina odgledao bio je ovaj iz Londona. Oduševio me je reporter Nebojša Višković. I kad je Nole gubio i kad je dobijao, uvek je izgovarao prave reči. Štaviše, svojim komentarima anticipirao je pobedu Đokovića. Setio sam se tada prenosa prve Novakove pobede u Londonu. Taj meč Đoković – Nadal ušao je u istoriju televizijskog sportskog reporterstva po reporteru koji ćuti. Meč rekoh nisam gledao uživo već kao odloženi prenos na Sport klubu.

Novak dobija pobedonosni poen, pada na vimbldonsku travu, ljubi je i gricka jer kako sam kaže, nije znao šta će sam sa sobom od sreće, a reporter ćuti. Posle izvesnog, na televizijskom ekranu užasno dugog vremena, javlja se i kaže: „Ćutim jer mi stoji knedla u grlu“, i nastavlja da ćuti. Pred očima čitave planete, rađa se najbolji sportista Srbije svih vremena i najbolji sportista sveta danas, a reporter nema šta da kaže zbog knedle u grlu. Reporter je tu da lepotom misli izrazi emocije i osećanja svih nas a ne da ćuti. Kad će taj čovek imati bolju priliku za to od trenutka Noletove pobede u Vimbldonu? Pogotovu kad se zna da je Novak Đoković jedna velika emocija. A reporter ima pravo na sve vrste emocija osim jedne – da ćuti.

Novak godinama krstari svetom i svoje umeće, svoju snagu takoreći svakodnevno proverava i iskušava u sudarima sa sebi ravnima ali ponekad i sa boljima od sebe. A šta za to vreme radimo mi njegovi zemljaci? Začaurili smo se u svoje odbrambene bedeme i ne dopuštamo da išta novo, nama nepoznato, poremeti naše jalove životne egzistencije.

Svakodnevna borba

Ta velika, svakodnevna borba sa teniskim gromadama sveta, pretvorila je Novaka Đokovića u hrabrog i mudrog čoveka, baš kao što se mi, sapeti svakodnevnim teškoćama koje nam stvaraju plitkoumni političari, pretvaramo u slabe, sitničave i plitke ljude.

Novak Đoković je do sada sedamdeset i pet puta častio naciju koktelom koji u sportu naviše uzbuđuje i ushićuje. To je onaj trenutak kada on kao pobednik diže i ljubi pehar, za sve nas pun neke nestvarne privlačnosti. Novak je u ovim čemernim godinama postao svetao primer svima, samo ne političarima koji vode društvo i državu.

Setimo se, nije tako davno bilo, kako je tu našu sportsku ikonu, nazvao jedan od tih političkih spodoba i besramnika. Za vreme prošlogodišnjeg Svetskog fudbalskog prvenstva u Rusiji, Novak je podržao fudbalere Hrvatske pred utakmicu sa Rusijom, napisavši na društvenim mrežama jedno benigno: „Ajmo vatreni“. Na to je Vladimir Đukanović jedan od najistaknutijih lažnih političara vladajuće stranke, reagovao na svim nacionalnim TV mrežama, rečima – citiram: „Izluđuje me ta priča... jao, pa Nole je rekao da navijamo za naše Hrvate. Baš me briga šta je rekao Đoković, ja baš zato smatram da je idiot“.

Nikada ti naši lažni politički bogovi neće shvatiti da život nije razbojništvo i da to što oni rade nije ništa drugo nego eksploatacija građana i to pod zaštitom zarobljene države od strane njih kao razbojnika.

I zato nije uvreda kad takvi napadaju Novaka. Oni Đokovića ne podnose jer je negacija njihovog postojanja. Njihovog ništavnog i plitkoumnog bitisanja. Novak Đoković je pobednik, veći od onog Meštrovićevog na Kalemegdanu a oni su luzeri i kompletni idioti kako ih je jednom prilikom nazvao njihov vođa.

Zbog takvog stanja u srpskom društvu, umesto da bude naša svest i savest, naš moral i naš putokaz, Novak Đoković je samo velika, lepa i daleka čežnja.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.