Kada ratni zločinac Vojislav Šešelj pozove sa govornice Skupštine Srbije na vaše ubistvo (kao što se meni nedavno dogodilo) gaženjem njegovim skupocenim džipom, stečenim od ratnog profiterstva i vezama sa mafijom, ubicama premijera Zorana Đinđića, potom služenjem srpskom režimu Aleksandra Vučića – to je mala stvar. Da, mala, zaista, u odnosu na to da vas na ulici napadne tenk, tenk ministra policije, predsednika, premijerke i ostalih najviših državnih zvaničnika, koji je postavljen, zamislite gde – ispred fudbalskog stadiona Crvene zvezde u Beogradu. Ispred neformalne vojske ovdašnje Državne bezbednosti, čiji uposlenici, nesrećnici koji rade za sitnu lovu, diluju, prebijaju, spremni su da u svakoj sekundi skoče na poziv na navodno očuvanje “nacionalnog interesa”.
To se upravo dogodilo mom kolegi Dejanu Kožulu, dopisniku Federalne televizije, koji, zamislite, ima toliko hrabrosti i časti da iz Beograda za bosanskohercegovačku televiziju izveštava o nacionalizmu i ostalim otrovnim prilikama iz Srbije. Hteo je da napravi prilog o tome što su srpske vlasti, vlasnici fudbalskih klubova i dirigenti svih nasilnih i naci pojava u društvu postavili tenk ispred stadiona. Prišli su mu huligani, nesrećnici koji za sitnu lovu rade za one koji imaju milijarde nasrpam njihovih par dinarčića u džepu. Napali su ga, sprečili da radi, pretili mu, pitali: “Da li si ti Srbin?”
Zavirite samo u njihovu tugu
Koliko treba da budeš teško izmanipulisan da radiš za one koji na tvojoj nesreći, siromaštvu i konastantnom upropašćavanju u svakom smislu i na svim nivoima zarađuju za bogat život, pun izobilja i privilegija. Ne mislim da su ti jadnici koji su napali Dejana krivi. Mislim da su upravo oni pod najjačim udarom teškog, zlokobnog, najgoreg nasilništva nekolicine zlikovaca, koji na njihovoj grbači, kao i na nesreći svih drugih članova ovdašnjeg društva, za sebe pribavljaju sreću.
Zavirite u njihovu tugu, u njihove mogućnosti i potencije, koje se, zbog nasilništva političke, kulturne i obrazovne elite, nikada neće razviti. Ostaće huligani sa stadiona, sa ulica Beograda, koji prebijaju i napadaju časne ljude, dovoljno jake i hrabre da se odupru onome što oni nikada nisu i neće uspeti. Meni se od toga duša raspada. Volim njihove nesrećne duše, kao što volim i divim se Dejanovoj hrabrosti. Međutim, njihov kukavičluk i nesreća isto zaslužuje poštovanje i razumevanje. To nije uopšte lako, nikome, ni sa jedne strane. Ni sa one poslušničko nasilničke, ni sa ove druge, herojske. Opstajati u državi u kojoj su na vlasti genocidni i ratno zločinački idioti, dobro ustanovljeni isto takvom opozicijom, nije lako.
Nedovoljna je i osuda
Razume se da na napad na Dejana Kožula niko nije reagovao sa opozicione strane, ali i svih onih drugih koji se navodno protive ovakvom režimu. Kada dođe do konkretnosti onoga što je i autorki ovih redova moglo i može da se desi, inspirisano pretnjama Vojislava Šešelja iz srpskog parlamenta, dolazi do sklanjanja sa strane. Usled očiglednosti, izgleda da i najjači borci odustaju. Kada dođe do konkretnog napada i realizacije onoga što se svakodnevno sa skupštinske govornice, ali i sa svih drugih govornica državnih organa, propagira, javnost zanemi, otupi. Koliko je to tragično, ali i najpreciznije logički dosledno. Upravo zbog težina prilika u kojima živimo.
Stoga, ne vredi zgražavanje nad tim fenomenom, nedovoljna je i osuda, neophodno je shvatanje ozbiljnosti situacije i siline kojom zlikovci na vlasti, ali i sa svih ostalih društvenih nivoa sprovode agresiju. Jer, ti koji su napali novinara Dejana Kožula na ulici nemaju privilegije od takvog “posla”. Imaju crkavicu i ispunjavaju smisao života koji im je nametnut da bi ovi drugi, istinski odgovorni, a koji zauzimaju najviše počasti u zajednici, mogli da zgrću milijarde i žive život bogova. Sa finansijske strane, razume se. Jer, nijedna druga ne može biti ispunjena ovom sramotom.
Prati li sreća hrabre?
“Bilo je mnogo gore od onoga kako sam opisao”, rekao mi je Dejan, kojem niko nije stao u zaštitu. Osim pojedinih medija koji su izvestili o napadu. A, šta je on javno opisao? Pa najveću strahotu koju možete da zamislite… Preciznije, dopisnik Federalne televizije pokušao je da napravi prilog pored postavljenog tenka ispred stadiona Crvene zvezde. U tom trenutku prišao mu je prvo jedan, a zatim više mladića i pitali ga šta radi tu, a nakon što im je odgovorio da snima prilog za sarajevsku televiziju, pitali su ga da li je Srbin. Po rečima Kožula, ovaj verbalni napad mogao je da preraste u fizički obračun, ali zaslugom njegovog kolege snimatelja, to se nije dogodilo.
“Tenk nije tu da simbolizuje navijačku grupu, već da simbolizuje ono što što smo i videli posle utakmice kada su se igrači provozali oklopnim vozilom. Klub se nije oglašavao tim povodom, kao ni povodom napada. Pokušavao sam da završim priču i da snimim tenk. Napad je usledio dok sam čekao da se snimatelj namesti. Navijač mi je prišao i pitao me za koga radim, da bi posle usledio niz napada, pitali su me da li sam Srbin, a ja sam isto odgovorio malo bezobrazno. Posle sam brzo otišao i nisam imao želju da se tamo vraćam. Nisam imao zebnju da će se desiti nešto dramatično. Nisam očekivao. Došao sam samo na par minuta i da onda odem u montažu. Zbog same činjenice da predstavljam televiziju iz Sarajeva možda je trebalo da očekujem”, rekao je Kožul
Sreća prati hrabre?
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera