Oglasi

Najpopularniji hobi na Balkanu

Ko se jednom osjetio kao Srbin ili Hrvat, ostat će vezan uz svoje srpstvo ili hrvatstvo dok ga smrt ne rastavi.
Jezički nesporazumi Srba i Hrvata nastaju upravo zato što jedni druge razumiju Ilustracija

Od svih hobija kojima čovek u životu može da se bavi, kod nas najveću popularnost uživa obožavanje nacije i svega nacionalnog. Ljubitelji nacije u bilo kom agregatnom stanju ubedljivo brojčano prednjače nad znatno skromnijim ljubiteljima ribolova, filatelije ili književnosti. Toliko je ta pojava uzela maha da od nje ne može da se diše; sve vrvi od nacionalnih osećanja, nacionalnog identiteta, nacionalne kulture, nacionalne istorije, nacionalnih junaka, izdajnika nacije i sličnih fenomena sa obaveznim nacionalnim predznakom. Pripadnici ove navijačke grupe podelili su se na Srbe, Hrvate, Crnogorce, Bošnjake i mnoge druge podgrupe, pa na društvenim mrežama međusobno ratuju rigajući čistu, nepatvorenu mržnju i srodne niske strasti.

Neutralnom posmatraču koji sa distance posmatra ovu intrigantnu pojavu sve to deluje prilično čudno, poput nekog egzotičnog religijskog kulta. Vrlo je teško utvrditi šta to uistinu fanovi nacije – nazovimo ih za ovu priliku nacionalistima – obožavaju, čemu se klanjaju i o čemu uopšte govore u svojim razmiricama i raspravama. Na primer, nacionalisti insistiraju na nacionalnim osećanjima, tvrde da se osećaju kao Srbi ili kao Hrvati, i to svakog dana. Inače se osećaju opljačkano, poniženo, uvređeno, osiromašeno, ali sve to postaje nevažno zato što se osećaju kao Srbi, Hrvati ili Albanci.

Srbi su Srbi zato što nisu Hrvati

Reklo bi se da su emocije dosta nestalna stvar - čovek se danas oseća tužno, sutra srećno, prekosutra melanholično, nakosutra uzrujano i tako redom, ali ako se neko oseća kao Srbin, tu onda nema mrdanja niti sme da bude ikakvih promena raspoloženja. Ko se jednom osetio kao Srbin ili Hrvat, ostaće vezan uz svoje srpstvo ili hrvatstvo dok ga smrt ne rastavi. Tolike su velike ljubavi prestale da traju, okončale se u mržnji ili ravnodušnosti, ali zato ljubav prema naciji stoji postojano, kudikamo postojanije od klisurina iz jugoslovenske himne, ili braka Pola Elijara i Gale.

Nije baš najjasnije šta je sadržaj tog famoznog nacionalnog osećanja ili ljubavi prema naciji, niti šta bi nacionalni identitet trebalo da predstavlja. Tu na scenu stupa logika isključivanja i razlike: Srbi su Srbi zato što nisu Hrvati, a važi i obrnuto. Među poklonicima nacije široko je rasprostranjeno uverenje da su Srbi pravoslavci, govore srpskim jezikom i neguju srpsku kulturu, za razliku od Hrvata koji su katolici, govore hrvatskim jezikom i neguju hrvatsku kulturu.

Već kod jezika nastaju nerešivi problemi. Standardni srpski i hrvatski jezik su kudikamo sličniji i međusobno razumljiviji nego, primera radi, lokalni dijalekti kojima govore Piroćanac i Šapčanin. Jezički nesporazumi Srba i Hrvata nastaju upravo zato što jedni druge razumeju, pa tako hrvatski mediji prevode intervjue sa Srbima, a Srbi optužuju Hrvate da su im ukrali jezik. Tu se otvaraju i mučna jezikoslovna pitanja. Da li se srpski glumac koji po čitav dan uči ulogu Leona iz Gospode Glembajevih i dalje oseća kao Srbin, ili je ipak malo hrvatnuo? Takođe, da li se hrvatski glumac koji igra Mitketa u Koštani i dalje može smatrati Hrvatom ili je, pak, malo srbnuo, i to na vranjanski način? Nije lako sačuvati svoj nacionalni identitet u neokrnjenom stanju, nežna je to živuljka. Moglo bi se reći da se Srbi i Hrvati najviše razlikuju po tome što govore istim jezikom.

Religija ne može da se naslijedi

S religijom stvari stoje još gore. Vera podrazumeva lični odnos s Bogom, bar u hrišćanstvu, a to je nešto što ne može da se nasledi. Religija je stvar ličnog iskustva, niko ne može da bude hrišćanin, budista ili musliman samo zato što su mu to bili preci. Put svake istinski religiozne osobe je jedinstven, neponovljiv i nikad se ne zna kuda može odvesti.

Čitava ruska religiozna renesansa sačinjena je od samih jeretika, niko tu nije ortodoksan niti poštuje crkvene dogme. Berđajev negira postojanje pakla i zagovara primat slobode nad Bogom, Rozanov slavi ljudsku seksualnost, Fjodorov propoveda da mrtve treba vaskrsavati pomoću nauke, Šestov veruje da je Hrist bukvalno poništio prošlost, uključujući i ubistvo Sokrata itd. Da su živeli koji vek ranije, svi bi završili na vešalima ili bar u progonstvu, svakako bi bili ekskomunicirani iz crkve i anatemisani. A to su najveći religiozni mislioci koje je pravoslavna Rusija ikad imala.

Na osnovu ovih primera jasno se vidi kako izgleda kad neko religiju shvati ozbiljno, kad ona postane žila kucavica nečijeg života. O tome ljubitelji nacionalne religije mogu samo da sanjaju, jer oni zapravo i nisu religiozni, oni veruju u nekakvo svetosavlje ili u "crkvu u Hrvata", a ne u Boga.

Kultura, izdajnička djelatnost

Ipak, situacija u kulturi je prava noćna mora za fan klub nacije. Lepo je pisala Vislava Šimborska: "Nema goreg razvrata od mišljenja". Istinski umetnici ne znaju za nacionalni sram: mešaju različite kulture, ne obaziru se na nacionalne granice, trpe uticaje sa svih strana, sarađuju sa strancima, prevode sa drugih jezika, izlažu se uplivima poetika i stilova iz celog sveta, kao da nikad nisu čuli za nacionalni identitet i nacionalna osećanja.

Ekspresionizam se iz Nemačke seli u Hrvatsku, srpski nadrealisti se ugledaju na francuske umesto da pevaju deseterac uz gusle, srpski slikari postaju božemeprosti impresionisti usled školovanja u Minhenu, Čedomil Veljačić se odmetnuo u budističke teologe, Bora Ćosić i Tomislav Ladan pišu romane po ugledu na irskog izdajnika Džojsa, srpski i hrvatski praksisovci udruženim snagama dočekuju razne belosvetske levičare, kroz Maka Dizdara progovaraju bogumili i gnostici, Miroslav Krleža s Markom Ristićem usred Beograda izdaje časopis (Hrvatsku je već izdao)… Svakome od njih je važnije šta se dešava u umetničkim krugovima u Parizu i Berlinu nego u njihovoj rođenoj zemlji.

Doduše, imaju i ljubitelji nacije svoje bećkoviće, aralice, ćosiće i slične prosperov novake, ali tu je reč o lažnom predstavljanju, ti ljudi nemaju nikakve veze ni sa kulturom ni sa umetnošću. Oni koji stvaraju kulturu ne zatvaraju se u nacionalne torove, niti se obraćaju Srbima, Hrvatima i ostalim Mađarima, već čitavom ljudskom rodu. Takva je priroda kulture i umetnosti – univerzalna, otvorena i opšteljudska. U odnosu na nacionalne svetinje, kultura je uvek blasfemična i izdajnička delatnost.

Sve osveštane dogme obožavalaca nacije pretvaraju se pod nepristrasnim pogledom u maglu i dim. Nije to ništa čudno, život u maštarijama, halucinacijama i opsenama sopstvenog uma je uobičajena pojava. Ne bi to bilo ni strašno, kad bi ljubitelji nacije svoje egzotične rituale izvodili unutar svoja četiri zida. Problem je u tome što su nacionalisti toliko agresivni i nasilni da od njih ne mogu da žive razumni ljudi kojima je do nacije stalo kao do lanjskih snegova. S tim što potonji imaju veliku prednost. Za razliku od nacije koja je fiktivna tvorevina, lanjski snegovi su jednom zaista postojali.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.