Oglasi

Miris knjige protiv vonja svakodnevnice

Danas djeca knjige čitaju kao pod prisilom i čude se zašto se Robinson Crusoe 'smarao na pustom otoku' ili 'u kojem su tripu bili Tom Sawyer i Huckleberry Finn'.
Makar i nekoliko minuta sedmično provedenih u biblioteci vratit će vam zaboravljene vidike, na koje nam već godinama razni surovo spuštaju sumorne i tegobno zgužvane zavjeseAl Jazeera (Ilustracija)

Pozajmila sam tri knjige iz biblioteke pre tri meseca ne misleći da ću ih toliko zadržati, kao što nisam znala ni da ću duže nego obično ostati izvan Beograda.

Hodajući ka maloj biblioteci u mom kraju, skučenoj na nekoliko desetina kvadrata, pade mi na pamet i ovdašnja predizborna tragikomedija o "malom Aleku" (Aleksandru Vučiću) i "gospođi Nadi", koju na radnom mestu dotični pohodi, vraćajući nakon 35 godina posuđenu knjigu, kompromitujući tako svetost ozbiljnog mesta kakva je biblioteka.

Moja, danas majušna biblioteka, izmeštena je davnih godina iz mnogo većeg prostora, koji dobro i s radošću pamtim – iz matične biblioteke "Veselin Masleša". Koračajući, stiskam sa stidom te knjige koje su mi produžile ovo leto jer ih vraćam sa zakašnjenjem. Taj stid kao da izvire iz sećanja na prekore što su nam u detinjstvu terali crvenilo na obraze kad god bismo štagod pogrešili.

Hram slobodne volje

Sa svakim korakom ka biblioteci vraćaju mi se slike uskladištenog sećanja. Svraćala sam redovno, kao osnovka, u taj divni, tihi prostor, gde je bila i čitaonica. Sve je u smeđim bojama – klupe, police, zidovi, a iz pregrada iza vire šareni dečji časopisi: Politikin zabavnik, Kekec, Vesela sveska, stripovi, almanasi... Ulaziš tiho jer unutra su topla tišina i izazovni mirisi nedokučivih priča.

Bilo je to divno mesto, neprinuđeno uzimanjem obavezne školske lektire, već iskorakom i ulaskom u hram slobodne volje i želje da, između ostalog, prelistaš i stripove koje tad nismo svi mogli da kupimo. Radoznalost je bila vodič i savetnik za čitanje iz zadovoljstva i bez obaveza. Uzmeš knjigu i vratiš je uglavnom na vreme, disciplinovano i sa dozom strahopoštovanja za bibliotekarski kućni red.

Ta moja divna biblioteka iz detinjstva "Veselin Masleša" danas je – tek pristojno rečeno – "uređeni ćumez" smešten u 30-ak kvadrata iznad nekadašnjeg bajkovitog lavirinta između polica i korica nepročitanih knjiga i priča za kojima i danas žudim. Jer, još ne znam i nikad neću saznati šta sam sve propustila.

Dakle, ulazim više se i ne trudeći da prikrijem bojazan da li će mi bibliotekarka, ozbiljnim pogledom preko naočara, reći kako nije u redu što knjige već nisam vratila niti javila da će čitanje potrajati – jer takav je odvajkada red i procedura. Ali, ona me dočeka s prijatnošću prožetom poslom koji radi. Zbog blaga koje čuva i deli, ne može, valjda, drugačija ni biti.  Razbija mi nelagodu pre nego što sam zatvorila vrata: "Ma, nema veze. Šta ćete danas uzeti?" Tako mi, uz ohrabrujući osmeh razumevanja, veli krhka bibliotekarka.

Čitanje 'pod prisilom'

Ne smeta joj ni činjenica da sam "nasledila" članski kartončić mog sina. Jer, kad je u srednjoj završio sa lektirom, digao je ruke od daljeg čitanja. Kao i većina njegovih vršnjaka. Šteta velika, za sve te generacije zarobljene internetom i šarenilom virtuelnog sveta prolaznih instant zadovoljstava. Znaju na stotine i hiljade nepotrebnih podataka o životima, navikama, manama i vrlinama nedokučivih muzičkih i glumačkih zvezda. To je, valjda, postao obrazac današnje opšte kulture i obrazovanja generacija koje odrastaju u tabloidnom kaleidoskopu neupotrebljivog šarenila.

A knjige?

Čitaju ih kao pod prisilom i čude se zašto je uopšte izmišljen Robinzon Kruso, koji se "smarao na pustom ostrvu", ili "u kojem su tripu" bili Tom Sojer i Haklberi Fin da bosonogi prave sve one dečje nepodopštine...

A meni bilo žao da se članska karta "moje biblioteke" tek tako – ugasi. I trudim se da sve češće uronim među listove knjige nego u TV ekran.

E, sad zatomite eventualne – verujem, pogrešne – asocijacije sa početka ove priče koja nema ama baš ni jednu dodirnu tačku sa onim predizbornim spotom samoosvešćenog čitaoca koji ulazi u biblioteku zarad političke kampanje i prenemaže se pred tobože zastrašujućom ženom zvanom – Ajkula.

Makar i nekoliko minuta nedeljno provedenih u biblioteci ili čitaonici neke biblioteke vratiće vam zaboravljene vidike, na koje nam već godinama razni surovo spuštaju sumorne i tegobno zgužvane zavese.

A možda je najbolje protiv vonja svakodnevnice boriti se mirisom knjige.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.