Piše: Velimir Ilić
“Novinari ne treba da lažu, ali ne treba da pišu ni sve što znaju. Znaju i drugi, pa – ćute”. Ovom rečenicom je Duško Radović, dobri duh srpske intelektualne elite u drugoj polovini prošlog veka, objasnio šta misli o slobodi medija.
Ne zna se da li – i onda i danas – zvuči ironičnije ili ubitačnije!
Imao sam čast da, kao mlad novinar, s tim dobroćudnim mrgudom delim pojedina jutra na 23. spratu Beograđanke pre nego što bi na radiju Studio B krenula špica njegovih minijatura Beograde, dobro jutro. Danas me prosto sramota šta bi Duško Radović i pomislio o tobožnjoj ovovremenskoj slobodi medija koja je i tu njegovu, nekad avangardnu i ponosnu gradsku medijsku kuću, pretvorila u međugradskog zapisničara dnevnih dostignuća lika i dela srpskog premijera.
Sremsko selo
Tako i toliko da u direktnom prenosu znamo šta on radi stotinak kilometara zapadno od Beograda, u poplavljenom sremskom selu, a ne znamo da na Terzijskom platou, usred prestonice, nema vode, niti kad će je biti. Trebalo bi da je i sloboda kao voda, pa da sama bira kud će i kako će.
Da se razumemo, pre nego što me pogrešno razumete – čast premijeru kao instituciji! Ali… Ovde je reč o slobodi medija. Uostalom, nije li i sam premijer nebrojeno puta ponovio, otprilike ovakvo pitanje glavnim i ostalim sporednim urednicima: “Evo, recite mi koga sam ja to nazvao i rekao: ovo objavite, ovo nemojte da objavite”.
I stvarno – nije! Dobro, možda jeste Olju Bećković. Ona to ovako komentariše:
“Nikada ranije nisam imala slično iskustvo. To nije inovacija koju sam uvela ja, taj običaj telefonskih poziva je uveo on. I nije zvao samo mene. Ja sam jedina koja je o tome progovorila. A to bi moglo da kaže najmanje 10 novinara u Beogradu. Pošto sam ja progovorila, sada se pravi teza da smo mi imali neki privatan sukob. Nije bilo nikakvog privatnog sukoba. Ja sam njega zvala isključivo za to da nekome iz SNS-a odobri da dođe u moju emisiju, jer, kao što, takođe, svi znamo – a možemo da se pravimo da to ne znamo – niko od njih ne dolazi bez njegove dozvole”.
To je bio njen utisak. Istina, utisak u pogrešnu nedelju, pa joj je zato i ušla voda u koaksijalni kabal, kao onomad Radiju B92 u vreme Slobodana Miloševića.
To što je ona dobila priznanje Francuske – orden Viteza Legije časti – više govori o Francuzima, nego o slobodi medija u Srbiji.
I stvarno, da se vratimo slobodi medija – nije On nikoga zvao. Ni Onog novinara što izgovara teške reči, a slično mu se zove i emisja.
I ekskluzivna gostovanja jednom mesečno na poziv urednika – a ne na poziv uredniku – dokaz su slobode medija. Tako i u programima Ružičaste Televizije i Javnog TV servisa. Uostalom, ta gostovanja se ekskluzivno podrazumevaju.
Nevolja je samo što se u većini slučajeva, zapravo – izuzeci skoro da i ne postoje – novinari neobjašnjivim strahopoštovanjem i samozadovoljstvom pretvaraju u stalak za mikrofon, potpuno anestezirani likom i delom PrekoPutaPrisutnog. A to samozadovoljstvo ćutanja, izbegnutih, nepostavljenih i “zaboravljenih” pitanja ima i drugo ime – samocenzura, autocenzura ili beskičmenjaštvo.
Autocenzura je, za neupućene, autoimuna bolest koja nosiocu virusa omogućava da odoli svim porivima i izazovima novinarske profesije, svesno prećutkujući činjenice ili izbegavajući pitanja koja bi sagovornika naterala da se pozabavi činjenicama i istinom. To je, recimo, kao kad ne postavite pitanje zašto helikopter nije sleteo u Kragujevac nego je morao da uleti u beogradsku maglu i da pogine sedmoro, a oni patetično odgovaraju: “Da me je neko pitao i tražio savet i ja bih rekao da idu po dete i da ga spasu”.
Medijska sloboda je i kad državna agencija, ponekad, objavi protokolarnu najavu da će se tog i tog dana u toliko sati sastati premijer sa nekim ambasadorom i posle toga će objaviti saopštenje, a tu najavu ne objavi nijedan medij. I niko ih ne zove da pita zašto nisu objavili.
I još nešto – za neupućene – treba napraviti jasnu razliku i između medijskih sloboda i uređivačke politike, a ponekad i idolopoklonstva.
Uostalom, idolopoklonstvo ne znači nužno da je uređivačka politika pogrešna – sve ima svoj cilj, ali je pitanje da li svaki cilj opravdava sredstvo. Jer, ne moraju uvek Oni zvati vas da vam kažu šta da pišete, snimate ili pričate. Slobodno je svakodnevno pozvati Koga Treba i objasniti kako bi vi, eto, danas to i to baš tako objavili na naslovnoj i udarnoj strani ili u večernjem dnevniku. I da sve izgleda spontano. K’o abortus!
Sveto trojstvo
Sloboda medija u Srbiji je i kad vam svake vesti na pun sat u javnom radio i TV-servisu ne počinju: “Predsednik države danas je…” ili “Premijer Srbije danas će…”
Takođe, sloboda medija je i kad politički protivnik stigne iz haškog zatvora pa ga potom danima nema u štampi, na radiju i televiziji, ali ga odjednom ima u izobilju kad zapali zastavu Hrvatske. Ili je to možda spontanost dnevne politike?
A možda je jasnije ovako: Mediji su slobodni kad ne moraju po svaku cenu zadovoljavati sveto trojstvo – vlasnike, političare i klijente od kojih urednicima zavisi mandat, a kompaniji oglasni prostor ili sekunde reklama, a time i zarada.
Jer, sloboda je kad si ekonomski nezavistan, a takvih ovde danas skoro da i nema. Ili – ako i ima – deo svoje slobode “kupili” su političkim i inim podaništvom, nekritičkim podastiranjem interesima klijenata, pojedinačnim uredničkim dodvoravanjem u kojem ispliva privatni interes, a potonu moral, profesija, kolegijalost, poverenje čitalaca i(li) publike.
Sve u svemu, povodom Svetskog dana slobode medija, koji ističe u nedelju 3. maja u ponoć, ostaje činjenica da se Srbija baš i ne može zakleti u medijske slobode.
Ne može – jer nije sloboda samo kad nisi u zatvoru.
Ne može – jer nema ekonomskih sloboda novinara niti je ekonomski slobodna dominatna većina medijskih kuća.
Ne može – jer je sve manje profesionalaca u ovom poslu koji su spremni da pišu jasno i govore glasno.
Ne može – jer smo manje-više licemerno spremni prećutati da bi istina bila zataškana, sakrivena, izvitoperena ili nedorečena.
Ne može – jer pristajemo da budemo deo manipulacije ili smo i sami manipulanti.
Ne može – jer su humor i satira jedan, a novinarstvo drugi par rukava, iako im je sloboda zajednička.
Ne može – jer ne priznajemo da autocenzuru i cenzura nisu isto, a obe su podjednako zlo.
Ne može – jer medijskom slobodom besprizorno nazivamo prostakluke, uvrede, klevete i ponižavanja i omalovažavanja.
Ne može – zato što politički marketing i spinovanje proglašavamo ekskluzivom.
Ne može – jer smo dobrovoljno postali žrtve tabloidne svesti, tabloidizirane države i tabliodnih političara, žrtve estradne medijske politike umotane u celofan “to narod voli”.
Ne može – jer je na ovim prostorima od pokojnog novinarstva ostalo istinskih novinara tek koliko za jednu čestitu redakciju!
A možda bi Duško Radović danas ovako napisao: novinari ne treba da ćute o onome što znaju, jer – malo je koja istina ćutanja vredna.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera