Juče mi je, dan unapred, Ministarstvo čestitalo 3. maj – Međunarodni dan slobode medija. I pozivalo me da „više pažnje“ usmerim na „verodostojnost informacija“, i da se ponašam „odgovorno i profesionalno“.
„Ministarstvo kulture i informisanja ističe da uvek i bespogovorno najoštrije osuđuje sve pretnje, vređanja, pritiske i ugrožavanja bezbednosti novinara i medijskih radnika zbog činjenice da obavljaju svoj posao“, sročio je prigodnu poruku neki službenik Sektora za informisanje i medije i prosledio saopštenje novinarima.
Šutnja nakon napada
To je isto ono ministarstvo koje se gromoglasnom tišinom oglasilo kad su 1. aprila, na Međunardoni dan šale, vrlo ozbiljno uhapsili novinarku Anu Lalić, optuživši je da širi paniku i šteti ugledu Kliničkog centra Vojvodine jer je saslušala i objavila jadikovku medicinara da im država nije obezbedila dovoljno zaštitne opreme u borbi protiv korona virusa.
To je isto ono ministarstvo čiji se državni sekretar, ne trepnuvši, beskičmenjački proglasio nenadležnim da kaže bilo šta o hapšenju novinarke koja je, u trenu, širom sveta postala neugodna vest i kamičak u cokuli režima koji se kune u slobodu medija.
„To nije naša nadležnost da zauzmemo stav po pitanju hapšenja novinarke“, rekao je državni sekretar.
Ne sećam se da je dotični osetio bar žmarce nadležnosti ni da se oglasi kada je Vlada donela uredbu da se se informisanje tokom pandemije Covida-19 centralizuje na Krizni štab, što je eufemizam za cenzuru, upakovanu u celofan vanrednog stanja.
To ministarstvo je, dakako, deo one vlade čija je premijerka eksplicitno optužila novinarku Lalić da laže. Da, to je ona premijerka koja je izgovorila rečenicu da je na polju slobode medija “Srbija postavila domaći zadatak” ostalima kako se daju pune i transparentne informacije građanima.
E, daaa… to je ona vlada koja je sa konferencija za medije Kriznog štaba proterala novinare, tobože brinući da njihovo zdravlje i bezbednost.
Da, to je ista vlada kojoj, međutim, nije smetalo da novinari budu ugroženi prateći šefa države i državne zvaničnike po respirator-turnejama širom zemlje, raspojasane mimo epidemijskog protkola i zaštitnih mera koje su sami propisali.
To je ona vlada s kičmom i autorutetom u kojoj šef države vuče konce prenemažući se kako će da „zamoli“ premijerku za ovu ili onu meru, pa tako i za povlačenje zaključka o tzv. centralizovanju informacija u doba korone.
Da, to je ista vlada čiji je član Kriznog štaba, naknadno priznao kako je država u početku epidemije, ipak, lagala da ima dovoljno zaštitne opreme i testova za koronu. Tim priznanjem je, u trenucima spontane iskrenosti tokom jednog od svakodnevnih tv-gostovanja, nesvesno preuzeo ulogu advokata po službenoj dužnosti i svedoka uhapšenoj novinarki koju je država prethodno optužila da laže.
Poštovani i nepoštovani novinari
I tako, potrajalo bi ovo nabrajanje – do konferencija za štampu sa naručenim pitanjima, do podele novinara na „poštovana Goco“ ili „poštovana Barbara“ i prezrivog pitanja „nepoštovanim“ novinarima: “si ti, stručnjak, video lepši park od ovog u Evropi”.
Da, to je onaj predsednik koji kaže: “Ja znam da vas istina koju ja sipam brzinom munje uvek porazi“, a ne priznaje koliko se svetlosnih godina udaljio od činjenica, čak ni kad mu novinari podastru snimak na kojem se vidi da njegova istina ima dva kraja.
Da, to je ona zemlja čiji se zvaničnici imaju patološku potrebu za skoro svakodnevnim pojavljivanjem pred kamerama, a u javnim nastupima se patetično prenemažu, praveći ispade na ivici ozbiljne dijagnoze koja nema veze s pandemijom korona virusa, a sve češće ni sa istinom.
Za dovođenje u sumnju zvanične istine su, dakakako, krivi nepoćudni novinari, tim pre jer pamte i zapisuju zvanične istine ponuđene pre nekoliko godina, prošlogodišnje ili istine samouvereno izgovorene prekjuče… Istina – sa navodnicima ili bez – na svu sreću, nema dnevnopolitičku vrednost – ona je ili istina ili laž ili, pak, ne odogvara u potpunosti činjenicama.
Setih se tako, čitajući tu čestitku, onog Ministarstva istine iz Orvelovog romana „1984“, zaduženog da informacijama ni jednog časa ne dovede narod u zabludu ili dilemu da istina ima samo zvaničnu verziju, koja se manje-više svodi na propagandu režima. Sve drugo se, u toj orvelovštini ovovremenske Srbije, proglašava izdajništvom, podmetanjem, tajkunskom zaverom, lažima, širenjem panike…
Istovremeno, slobodom medija se proglašava haranga sa naslovnih strana provladinog žutila i paradržavnih tabloida, sa kojih svakodnevno pršti sijaset krivičnih dela, podložnih gonjenju po službenoj dužnost. Da ti tabloidi nisu pod partijsko-državnom zaštitom i da postoji samostalno i slobodno pravosuđe – umesto redakcijskih sastanaka bi sedeli na svakodnevnim saslušanjima u tužilaštvu.
Ljestvica medijskih sloboda
I tako, nekako baš uoči Međunarodnog dana slobode medija, Reporteri bez granica stavili su Srbiju na 93. mesto među 180 rangiranih država. Reklo bi se – zlatna sredina, ali treba imati na umu da je Srbija nazadovala, tako što je od 2016. na toj listi Indeksa medijskih sloboda u svetu pala za čak 34 pozicije.
I dok su tri zemlje iz balkanskog komišluka zabeležile skok na listi za po pet mesta – Bosna i Hercegovina (58), Hrvatska (59) i Kosovo (70), a Slovenija (32) napredovala za dva mesta – Srbija je rame uz rame sa Mađarskom (89), gde je vlada premijera Viktora Orbana u iza zavesa pandemije progurala tzv. koronavirus zakon, kojim će sa pet godina zatvora moći da kažnjava objavljivanje lažnih informacija. Plitkog pamćenja radi, njegov vrli prijatelj u Srbiji, koji ne krije političku i ličnu bliskost s Orbanom, već ima cenzorskog iskustva iz 1999. godine, kada je disciplinovao medije kao ministar informisanja u vreme Miloševićevog režima i NATO bombardovanja.
U međuvremenu, pad Srbije na rang listi Reportera bez granica – a slično je i u drugim državama Balkana, naročito Bugarskoj (111) – posledica je brojnih pretnji i napada na novinare čiji vinovnici prolaze nekažnjeno. Proces za paljenje kuće novinara portala žiginfo.rs Milana Jovanovića nije završen ni posle godinu i po dana, iako je predsednik države lično saopštio da je osumnjičeni nalogodavac, inače funkcioner vladajuće partije, uhapšen.
Napomena o autorskim pravimaPreuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”
Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.
Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.
Esnafska analiza u regionu pokazuje da su između dva dana međunarodne slobode zabeležena 134 incidenta – 30 napada na novinare, 42 pretnje smrću i teškim pvredama uz 40 drugih vrsti pretnji medijskim poslenicicima. Zabeleženo je 17 napada na medijske kuće ko zna još koliko pretnji i svakodnevnih sitnih incidenata, telefonskih poziva i psovki, koje u novinarskoj profesiji već postaju deo svakodnevnog folklora i podrazumevajućeg rizika posla.
Novinari će nastaviti da rade, mnogi od njih sa manje ili više straha i nelagode, suočeni sa perfidnom cenzurom, ucenama i pretnjom otkazima, uz zastrašivanja, katkad i strah za život, jer se u forsiranim političkim podelama društva nalaze na slabijoj strani, često gurnuti na ivicu linča.
Novinari? Da, možda je na početku ove priče trebalo napraviti razliku između novinara, profesionalaca, propagandista i beskičmenjaka koji su dobrovoljno ili onjušili jednu nogavicu i slede je, čekajući da im se na „aport“ baci keks kad laju i glasnije nego što se od njih očekuje.
Nego, da se mi ne lažemo – profesionalno novinarstvo, u punom smislu te reči i opšteprihvaćenih kodeksa, polako odumire. Istovremeno, novinari i „novinari“, kao koronavirus, mutiraju od profesije do propagandizma i podaništva – pa koliko ko slobode proda, zadrži, odbrani ili osvoji.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera