Na ulazu u Kragujevac nalaze se dva kružna toka, na kojima stoje dva upadljiva simbola: veliki krst i veliki znak Fijata. Njihovo postavljanje različito može da se tumači. Do pre nekoliko godina delovalo je da oni znače da građani Kragujevca veruju u Boga i u Fijat, dok se danas čini da šalju poruku da vlast u Srbiji moli Boga da radnici Fijata na započnu štrajk.
Kako su čelni ljudi u Srbiji poslednjih nedelja obasipali Boga brojnim molitvama: da nova premijerka ne spomene Rusiju u još nekom intervjuu, da se muzička fontana na Slaviji ne pokvari barem još neko vreme i da vlasnik Pinka Željko Mitrović ne ostane bez inspiracije za pisanje otvorenih pisama, Bog nije uspeo da im usliši i ovu molitvu, tako da je u fabrici Fijata započeo štajk. Molitvu da ne započne štrajk ubrzo je zamenila molitva da se štrajk što pre okonča, ali ni ona, barem za sada, nije uslišena.
Fijat je u Srbiju došao 2008. godine, u vreme vladavine Borisa Tadića, i ubrzo je postalo jasno da je ugovor države i Fijata, uz formulu koka-kole, najbolje čuvana tajna na svetu. Ono što je i bez čitanja svih ugovornih članova jasno jeste da je država vlasnik 33 odsto fabrike, da je država Fijatu ustupila imovinu nekadašnje Zastave, kao i da svakog meseca kroz subvencije daje ovoj fabrici sredstva koja su u mnogome veća od mesečnih troškova Fijata na plate zaposlenih.
Sreća pa postoji ‘Ali taktika’
Uz sve ovo, Fijat ne plaća ni porez, što je privilegija koju su u Srbiji do sada imali samo pojedini tajkuni i crkva. Eto još jedne veze između simbola na ona dva kružna toka, još da se ispred Kragujevca podigne novi kružni tok sa simbolom tajkuna, pa da imamo predstavu Svetog trojstva poreskih neplatiša.
Kako je država suvlasnik ove fabrike, njeni zvaničnici su munjevito reagovali. Oni su ovde imali nezahvalnu ulogu, jer su morali da ispune dvostruka očekivanja. Radnici u Fijatu očekuju da ih država štiti, vlasnici Fijata očekuju da se država bori za njihovu zajedničku kompaniju, tako da se država kompromisno opredelila za “Ali taktiku”.
Šta je “Ali taktika”?, možda se pitate i moguće da vam je prva asocijacija Muhamed Ali i ideja da država nokautira koroporaciju koja ekploatiše njene građane, ali ne, nije o tome reč. U pitanju je česta forma izjave koju možemo da vidimo u komentarima na portalima i društvenim mrežama, kada rečenica krene u jednom smeru, da bi se zatim pojavio veznik “ali” i rečenica dobila neočekivan obrt. Znate o čemu pričam, o izjavama poput: “Nemam ništa protiv gejeva, ALI da li nam treba parada”, ili “Jako je strašno šta se desilo u Srebrenici, ALI šta su oni nama radili”…
Prvi je ovu “Ali taktiku” u slučaju Fijata definisao (a ko bi drugi?), predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je rekao da je svestan da radnici Fijata malo zarađuju i da će država učiniti sve da im pomogne, ali da moraju da znaju da ako nastave sa štrajkom lako mogu da ostanu i bez takve plate. Najveći problem kod politirača na vlasti koji nisu Vučić je upravo taj što nisu Vučić, čime im ne gine boravak u njegovoj senci, pa mnogi pokušavaju da skrenu pažnju na sebe i njegovim izjavama daju lični pečat.
Narednih dana usledilo je nekoliko reakcija na štrajk u Fijatu, koje na prvi pogled deluju kao nastupi loših stand-up komičara. Ministar spoljnih poslova Ivica Dačić je rekao da pripada (Socijalističkoj) partiji koje je po pravilu na strani radnika, ali je ukazao da ovaj štrajk može dovesti do povlačenja stranih investitora iz Srbije. Koliko god njegova izjava na prvi pogled delovala kontradiktorno, ima logike. Dačić se bori za dolazak što većeg broja stranih investitora, koji će eksploatisati što veći broj srpskih radnika, ne bi li na kraju on kao socijalista uspeo da ih spase. Pomoći radnicima u Fijatu, kojih je svega par hiljada, mnogo je manje efektno od pomaganja desetinama hiljada ljudi koji bi za nekoliko godina mogli da rade u istim ili gorim uslovima nego njihove kolege u Kragujevcu, pa je besmisleno da Dačić svoju supermoć iskoristi već kod prve prepreke.
Loša namjera radnika – hoće veće plate
Ministar rada Zoran Đorđević je probao nešto drugačiju taktiku, pa je, umesto plašenja, pokušao da odigra na emociju. On je izjavio da bi radnici trebalo da pokažu malo ljubavi prema Srbiji. Ovo je slično taktici uličnih prodavaca karata za pozorište u Beogradu. Čim ti neko priđe sa pitanjem: “Dobar dan, da li volite pozorište?”, koliko god je logično da kažeš “da”, jasno ti je da to ne smeš da izgovoriš, jer kako posle da ne kupiš godišnju kartu, pa je najbolje da, umesto odgovora, odglumiš hitan poziv, ili, još bolje, da se praviš mrtav. Tako bi i ministar Đorđević mogao narednih dana da dođe u Fijat i kaže “Dobar dan, da li volite Srbiju?”. Naravno, ako bi smeo da se pojavi sa ovakvim pitanjem pred radnike, od kojih neki rade za manje od 300 evra mesečno.
Premijerka Ana Brnabić je izjavila da sumnja da iza ovog štrajka postoji loša namera. Očigledno premijerka na sve moguće načine želi da promeni prvu asocijaciju na sebe i da to više ne bude nošenje transkripta intervjua ruskom ambasadoru, zbog čega je spremna da na to mesto dođe bilo šta drugo, čak i ovakva izjava. Mada, kad bolje razmislim, jeste loša namera želja radnika da više zarađuju.
Time se direktno udara na reklamu koju je Srbija plaćala da se emituje na CNN-u, gde je naša država podvodila svoje građane porukom da smo “zemlja kvalifikovane, a jeftine radne snage”. Šta sad treba, da država menja slogan i rekamu na televiziji? Da stoji da je Srbija “zemlja kvalifikovane i korektno plaćene radne snage”? Pa, ko će da plaća tu novu reklamu i njeno emitovanje? Pogotovu u zemlji koja je već tolike pare potrošila na subvencije stranih investitora.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera