Da, jesam plakao. Imao sam osam ili devet godina. Stajala mi je ona kost, knedla ili šta god u grlu. Roditelji su odlazili nakon posete od par sati, a ja ostajao sa učiteljicom i drugovima.
Bio sam u školi u prirodi po prvi put bez roditelja i brata tek pet ili šest dana. Još toliko je ostalo do kraja i povratka domu.
Posle par sati sve je bilo kao i pre posete, jurio sam za loptom, radio domaći i razmišljao o tome kako sutra idemo da vidimo hrast star nekoliko stotina godina u čije šuplje stablo može da stane celo odeljenje.
Još jednom mi je stajala knedla u grlu pre osam godina, a 30-ak nakon prvog puta, kada sam ja bio taj koji je došao u posetu detetu. Ne znam da li je moje dete plakalo za mnom. Nikada mi nije rekla.
Pričala je o tome kako joj je bilo lepo i šta su sve radili u školi u prirodi.
Nemaju gdje da se vrate
Kost, knedla ili šta god opet se javila i pre par dana. Ušao sam u istu spavaonicu u kojoj sam ja pre gotovo 40 godina spavao.
Sve je izgledalo manje nego što sam pamtio. Paviljon se nekada zvao Sutjeska. Sada ne znam da li se ikako zove, ali umesto dečijih crteža velikog stabla hrasta, sada je na zidovima obaveštenje o kućnom redu.
I dalje je galama, i dalje deca trče, ali ih ima svih uzrasta. Tu su im i roditelji. U sobama su, umesto četiri dečija kreveta, kreveti na sprat. Majke prostiru veš na radijatorima, čaršafi postavljeni kao pregradni zidovi.
Dečije odmaralište Divljana, 40-ak kilometara od Niša, pretvoreno je u izbeglički centar.
Ne razumem šta deca govore, ali su im smeh i poneki plač razumljivi. Ispred nekadašnjeg paviljona Sutjeska, ljuljaške i penjalice i deca na njima.
Plač se čuje samo ako poneko dete padne na klizavom betonu. Deca ne moraju da brinu da li će im roditelji doći u posetu jer su uglavnom sa njima sve vreme.
Svi zajedno čekaju, kažu, toplije vreme pa da nastave put. Cilj im je svima isti – zapadna Evropa. U zemlje koje su ocenile da im je dosta izbegica i počele da podižu ograde na svojim granicama.
Ipak oni se i dalje nadaju da će se granice otvoriti ili da će makar skupiti dovoljno para pa da uz pomoć krijumčara nastave put.
Ne znam kolika im je knedla, kost ili šta god u grlu.
Ja sam se vratio svom domu, moja deca takođe, a ljudi koji su trenutno u nekadašnjem dečijem odmaralištu nemaju gde da se vrate.
Zato svima onima koji su bili protiv toga da izbeglice budu smeštene u dečije odmaralište želim da pokušaju da se sete kako je to biti sam daleko od doma, makar se on čitav i topao nalazio na 40 kilometara udaljenosti.
Izvor: Al Jazeera