San svakog Lunje je da postane Maza.
Maza, kao što mu i samo ime kaže, miljenik je svoga gazde. Gazda ga češka, mazi, rado se igra sa njim, tepa mu i posebno je nežan prema njemu.
Gazda baci kosku, Maza je donese. Gazda kaže nešto, Maza isto to odlaje, ako treba i stotinu puta. Gde gazda okom, tu Maza skokom.
Maza je gazdina kuca od poverenja.
Najvernija među vernima, najposlušnija među poslušnima, najdresiranija među dresiranima.
Ali nemojte imati dileme, Maza je nekada isto bio Lunja, baš kao što su danas sve ove silne stranačke, tabloidne, analitičarske i sve druge Lunje oko gazde. Sve ove Lunje koje sa zavišću i ljubomorom posmatraju kako gazda miluje svog Mazu. Javno, pred svima, na konferenciji za novinare.
Mučni period lunjanja
Lunje reže u sebi. Mrze Mazu i najradije bi mu kolektivno pregrizle grkljan. Ali znaju da bi ih to za sva vremena udaljilo od gazde. Ponovo bi Lunje morale u mučni period lunjanja u potrazi za novim gazdom.
Lunje zato ćute, oborile njuškice u pod i čekaju na novu gazdinu zapovest.
Ali polako, čitaoče! Mislite da se Maza preko noći odlunjio? Mislite da se poverenje gazde stiče tek pokojim oštrim saopštenjem, tek ponekim oblaćivanjem protivnika, mislite da je dovoljno da Lunja tek poneki put besno zagrize pa da netom avanzuje u Mazu?
Lunja može postati Mazom tek nakon godina i godina verne službe, nakon više uspešno izgriženih protivnika, nakon nekoliko mandata u ministarstvu Patrolnih Šapa i konačno, tek nakon što kupovinom, plagijatom, ili već na lepe oči, naočare, ili rep, postane Doktor Lunja.
Najnovija naslovna strana kinološkog glasnika “Av!” govori više od hiljadu reči i najbolja je motivaciona poruka svim ambicioznim Lunjama.
Na njoj vidimo gazdu kako je pokroviteljski i nežno, na grudi privio svog čupavog mezimca. Mezimac se raspilavio od ponosa i ljubavi prema gazdi. Gazda tapše Mazu po glavici, a Maza, iako je kuca, prede kao maca.
Doktor Maza potajno se nada novoj kućici. Premijerskoj. Maše repom od sreće i uzbuđenja.
Ostavimo ga za sada u slatkim snovima i pogledajmo šta radi jedan Lunja.
Predsednik poslaničke grupe Lunja, sa pravom ovih dana očekuje prijem u Maze.
Požrtvovano je ovih dana obavljao pogani posao koji mu je gazda zadao.
Prljave poslove završavaju šape
Gazdine ruke, jasno, moraju ostati čiste. I zato prljave poslove završavaju šape.
Šape su odštampale fotografije učesnika protesta. Šape na televiziji drže te fotografije i laju : “Ovome je devojka ona, dakle on je to i to…” Reže: “ovo je sin one, vidi što pokazuje srednji prst na protestu (sin doduše uslikan u nekoj sobi)…”. Zavijaju : “Ovo je sin onoga a majka mu radi onamo I prima onoliku platu…”. Kevću : “Ovaj je novinar, dakle on je organizator…ovo je novinarka…dakle ona je zla…ovo je….”
Je li Lunju sramota zbog ovoga što laje?
Po čemu će Lunja, čak i ako postane Maza, ostati upamćen?
Po lavežu i ni po o čemu drugom.
Kako je nekada lajao protiv sadašnjeg gazde, kako sada laje za sadašnjeg gazdu, tako će ovaj Lunja sutra lajati za nekog sledećeg.
Lavež je suština, smisao, početak i kraj tog Lunje. I nikakvo pomazanje neće sprati blato sa njegove ružne njuškice.
On je tek jedan u čoporu Lunja. Ni po čemu bolji, ni po čemu gori od ostatka gazdine vojske besnih pasa. Deli istu ambiciju i razdire ga ista tužna pseća sudbina kao I ostale stranačke Lunje.
Naime, koliko god glasno lajao, koliko god snažno grizao i grebao, koliko god mesa zubima, saopštenjima, komentarima, kolumnama i naslovnim stranama, iskidao… neće se njegov lavež pretvoriti u govor.
Gledaće u gazdu kao u boga, vraćaće besomučno tu bačenu kosku i živeti za dan kada će ga gospodar počeškati po glavici.
Trik je u sledećem: kuca ne postaje jednaka gazdi, čak ni kada je gazda počeška.
San svakog Lunje je da postane Maza. San svakog Maze je da postane Gazda.
Ali tužnja je pseća sudbina.
U novijoj istoriji Srbije, to je pošlo za šapom…pardon, rukom, samo Jednom čoveku.
Izvor: Al Jazeera