Oglasi

Kako smo se oslobodili Vučića

Sada je na nama, da zaboravimo da je ikad i bio na nekom bitnom mjestu i da se naviknemo da ga posmatramo kao ono što jeste - ikebana.
Percepcija naroda je da je sada Vučić - Nikolić, piše autorArhiva

Znate ono kad vas nešto muči danima, nedeljama, mesecima, kao neki svrab, a vi ne možete da ga se rešite, a probali ste sve. A onda jednog dana samo prestane samo od sebe i vi sa olakšanjem prestanete da se češete i zaboravite na svrab kao da nikad nije ni postojao.

E pa tako se i mi Srbi osećamo ovih dana, olakšanje je preplavilo zemlju koja je Bosni istok. A zašto smo tako olakšani, pitate se? Pa zato jer smo se konačno rešili Aleksandra Vučića, mada ne bih želeo da ispadne kao da govorim da je on kao neki svrab; ali da smo pokušavali da ga se rešimo, jesmo. Nije to bilo ništa lično, mi Srbi pokušavamo da se rešimo svakog demokratski izabranog vođe od trenutka kada stupi na vlast. Eventualno mu damo par dana fore, da pokaže koliko će tačno biti loš, i da li to možemo da podnesemo.

Kad vidimo da ne možemo, onda krećemo da ga rušimo, i to svim silama. To je prosto nešto što mi Srbi radimo - ili pravimo kult ličnosti, ili pokušavamo da svrgnemo vladara, ili ponekad sve u isto vreme. Ovaj se pokazao kao naročito uporan, zgrabio je tu vlast kao da nema ničim pametnijim da se bavi u životu, i držao je se grozničavo kao Neda Ukraden one jedne njene poznate pesme.

Morali smo ga trpiti

Malo smo gledali prema Evropi, diskretno šaljući signale da ovaj naš malo diktatoriše, ali realno, Evropa ima većih briga u ovom trenutku, tako da su kriterijum za Balkan podesili na "ako nema rata, ok je".

Taman smo se bili predali i počeli da smišljamo načine kako da živimo sa ovim do kraja života, kao što se ljudi naviknu da do kraja života žive sa nekim čudnim mladežom ili bradavicom, i kao što se svi oko njih naviknu da taj neko ima čudan mladež ili bradavicu. Tek, desilo se nezamislivo - rešili smo se Vučića, i to tako što je prošao sam od sebe, baš kao onaj svrab sa početka.

Šta pričaš, reći ćete, eno ga Vučić i dalje tu, i dalje je glavni, i dalje mu niko ne može ništa, kao kad si mali pa igraš fudbal, a tu je i neki koji nema pojma i igra rukom, ali je njegova lopta, pa ga svi trpe.

I jeste, i dalje je tu, ali na kojoj poziciji? Na poziciji predsednika. A pozicija predsednika u Srbiji je izgubila autoritet pre nego što ga je ikad dobila. Kada se setimo svih ljudi koji su okupirali tu funkciju u ne tako dugačkoj istoriji srpskog parlamentarizma. Počev od Milana Milutinovića, preko Vojislava Koštunice i Borisa Tadića, i na kraju, Tomislava Nikolića, srpski čovek u svom politikom izmučenom umu automatski povezuje funkciju predsednika za nekim ko i ne upravlja baš svim polugama u zemlji. Naročitu zahvalnost za obesmišljavanje funkcije predsednika dugujemo upravo Nikoliću, koji je postao metafora za ikebanu koja deli ordenje i pokušava da shvati kako se zatekao na tom mestu.

Tu su vam vrata, doviđenja...

Vučić, dakle, ima pred sobom nemoguć zadatak da ubedi sve nas kako će i sa funkcije predsednika, otvoreno kršeći Ustav, upravljati polugama vlasti i pitati se za neke stvari za koje se predsednik jednostavno ne pita. Sam je sebe eliminisao sa Ustavom zagarantovanog moćnog položaja premijera, i na tome mu hvala, pošto deluje da opozicija to sama nikada ne bi uspela.

Naravno, sada kada je Vučić sam izvršio političko samoubistvo i povukao se na poziciju na kojoj nema nikakvu moć, sem da povremeno pomiluje neke osuđenike, pojedini mediji (čitaj: svi mediji) i dalje nastavljaju da predsednika pitaju o stvarima koja nisu u nadležnosti predsednika i da se ponašaju kao da Vučić i dalje odlučuje o bilo čemu. To bi bilo kao da mediji o budućnosti Kosova, radu nekog ministarstva, stavu države o Evropskoj uniji, bukvano bilo kom pitanju koje nema veze sa predsedničkom funkcijom pitaju mene: "Viktore, šta ćete uraditi da popravite položaj radnika, penzionera i trudnica u Srbiji?"

Gospodo sa Radio-televizije Srbije, B92, Pinka, Prve... drago mi je da ste to pitali, ali kao što možete da primetite, baš sam se evo razgaćio po kući i vreme je ručka, a uzgred nemam nikakvu moć da utičem na bilo koju od tih stvari, osim što glasam jednom na svakih godinu dana u proseku. Tu su vam vrata, doviđenja...

Oslobodimo naše umove

Ali, čak i sa takvim medijima, koji - svesno ili pod pritiskom - krše Ustav, ponašajući se prema predsedniku kao prema premijeru, Vučićeva moć počiva u percepciji naroda. A percepcija naroda je da je sada Vučić - Nikolić. Nije se džabe trudio u kampanji da sakrije reč "predsednik" na bilbordima i plakatima, jer i sam zna da je ta reč istrošena i izlizana.

Sada je sve na nama, da polako potpuno zaboravimo da je ikad i bio na nekom bitnom mestu i da se naviknemo da ga posmatramo kao ono što jeste - ceremonijalna ikebana. Da se naviknemo da zemljom upravljaju neki novi ljudi - da, prilično nepoznati ljudi i, da, ljudi upitnih kvalifikacija, ali barem ljudi koji nisu Vučić.

Oslobodismo ga se, a sada oslobodimo i naše umove.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.