Kada sam sinoć stigla ispred Skupštine Srbije i vezala bicikl za banderu, tik uz zgradu parlamenta, delovalo je da je reč o uobičajnom protestu, karakterističnoj pratećoj pojavi uz režim Aleksandra Vučića, unazad već osam godina.
U masi ljudi bilo je građana najrazličitijih profila. Da, istina je, od huligana, preko običnog nenasilnog sveta, svih uzrasta i polova, do roditelja sa malom decom i starijih sugrađana. Takođe, još jedna običajnost, karakteristična za proteste u Beogradu, bila je i sinoć uočljiva, a reč je o velikom broju parapolicajaca, muškaraca u civilu, koji su stajali po obodima skupa i posmatrali situaciju.
Iskusni demonstranti su u stanju da ih prepoznaju, pa se moglo videti kako upiru prstom u njih i komentarišu. Kada je mnogo sati kasnije krenulo “čišćenje” ulica od demonstranata, prizori kako ljudi u civilu tuku i privode one najžilavije pobunjenike, ostali su u sećanju prisutnih, ali i svih posmatrača, onoga što se sinoć dešavalo u Beogradu, kao jedni od najbrutalnijih i surovijih.
Ukoliko fizički niste prisustvovali sinoćnoj pobuni ispred parlamenta, odnosno ceo slučaj posmatrali na jedinoj televiziji koja je izveštavala o tome ili na društvenim mrežama, lako biste mogli da zapadnete u zamku, koju, pokazalo se, nisu zaobišli mnogi. A to je da su na ulicama Beograda bili isključivo huligani, vođe navijača, kriminalci i ostali pripadnici nacionalističke paravojske spremne da zbog Kosova i, recimo, gej populacije, sruše sve pred sobom.
Brutalna policija i još gora parapolicija
Najglasnije parole zaista jesu bile takve, poput “Idite na Kosovo”, “Vučiću, Šiptaru”, “Vučiću, pederu”, ali energija koja je izbijala iz tih povika bila je ispražnjena, lišena takvog smisla. To su bile, izvesno je, samo naučene reči, zalepljene veštački, uz okolnost izražavanja nezadovoljstva zbog najave ponovnog uvođenja višednevnog policijskog časa usled pandemije korona virusa.
Bes koji je sinoć izašao iz građana i naterao ih na ulice, bez ičije organizacije, ili, kako to danas vlast predstavlja – poziva opozicionih stranaka, a nakon što je režim najpre ukinuo sve mere zaštite od smrtonosne bolesti, da bi organizovao i pobedio na nedemokratskim izborima, bio je vrlo jasno određen isključivo tom činjenicom.
Preovlađujući stav bio je da vlast pravi od ljudi budale i ne preza da ih pošalje čak i u smrt i tešku patnju usled zaraze samo da bi ostvarila svoje sebične interese očuvanja vlasti i moći naspram javnog i onog koji se odnosi na najveći broj ljudi.
Napomena o autorskim pravimaPreuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”
Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.
Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.
Zvuk pada prve čelične ograde ispred stepenica koje vode do ulaza u zgradu Skupštine Srbije slutio je, bar u utisku autorke ovih redova, na dramatičan ishod večeri. Masa ljudi koja je nagrnula do samih vrata parlamenta, strmim stepenicama, i pored ogromne opasnosti da bude potisnuta, a time i da veliki broj nas okupljenih bude survan i pregažen u metežu niz te stepenice, nije bila pretežno huliganska.
Tu je bilo najviše običnih ljudi, koji su ispred Skupštine došli tako što su čuli da se njima slični u revoltu, zbog obraćanja predsednika Srbije Aleksandra Vučića naciji, nekoliko sati ranije, nalaze tamo. Ubrzo se ispred njih isprečio policijski kordon pod punom opremom za razbijanje demonstracija. To je, zapravo, celoj situaciji dalo još veći zamah, s obzirom na to da su demonstranti u policiji videli zaštitnike režima, a ne građana, što su izražavali povicima, psovanjem. Ubrzo je usledio upad u Skupštinu, pa izbacivanje, a potom su poletele kamenice na policiju.
Čini se da niko nije nadao brutalnosti policije i parapolicije u civilu, koja je usledila u sledeća dva sata.
Ovako nije bilo ni u Miloševićevo vrijeme
Tolika količina suzavca koju je policija bacila u masu kako bi očistila skupštinski plato, komentarisali su oni stariji, prošli kroz demonstracije protiv režima Slobodana Miloševića i tokom devedesetih i dvehiljadite, nije ispaljena u ljude u tom periodu sve skupa. Gušenje, povraćanje, vrisak i traženje pomoći, bežanje, saplitanje ogromnog broja ljudi koji su se našli u tom sendviču između žustrijih, neprosečnih demonstranata i policije trajalo je satima.
Međutim, veliki broj njih se, nakon blagog oporavka, sklanjajući se u neku od okolnih ulica, vraćao ponovo na plato ispred Skupštine, ne odustajući od namere nastavka protesta. Kada je potom na ulice izašla konjica, kao i policajci sa psima, odnosno kada su parapolicajci počeli da hvataju ljude, premlaćuju ih, sedeći im na glavama, obarajući ih na pod i uvlačeći u automobile, bilo je jasno da će ulice uskoro ostati prazne i da će se većina golorukih građana pred tom brutalnošću, ipak, povući.
Ono što je usledilo u povratku kućama bio je, takođe, svojevrsni horor, jer su policajci išli redom okolnim ulicama i pendrecima surovo udarali po ljudima u prolazu, a ako bi neko pod silinom udarca pao, okupilo bi ih se nekoliko zaduženih za javni red i mir i šutiralo i dalje, nemilice udarajući pendrecima.
Odakle je dolazio taj bes policajaca, koji su se, svedočila sam u više navrata, svađali i psovali sa demonstrantima, ostaje enigma. Možda govori o duboko podeljenom društvu, koje više nije odvojeno ideologijom, već – za i protiv Vučića.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera