Još dok smo se zabavljali, buduća supruga mi je ispričala kako se uvredila kada su je jednom pitali koje je nacionalnosti.
“Kao da su me pitali koga više volim – mamu ili tatu”, rekla je.
Odrasla je u mešovitom braku, kao trilingvalna i zato je nikad nisam pitao kako se deklariše ili nacionalno oseća.
Kad se rodio naš sin Andrej, treći dan sam otišao u matičarsko odeljenje porodilišta u Novom Sadu da prijavim rođenje deteta. U formularu je, među ostalom, stajalo polje – nacionalnost. Znajući svoje i stavove supruge, rešio sam da o tom pitanju on sam odluči, kada za to dođe vreme. Uostalom, Ustav Republike Srbije nas ni na šta po tom pitanju ne obavezuje.
Službenica je podigla obrvu i rekla da sam preskočio jedno polje. Gospođo, ja ne znam ni šta mi je supruga po nacionalnosti, našalim se još od očinstva ozaren.
“Kako?”, u glasu se čulo da se zaprepastila, ali se u istom momentu vratila svojoj ciničnoj birokratskoj ulozi.
Napomena o autorskim pravimaPreuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”
Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.
Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.
“Razumem, ima ljudi koji kriju ili se stide da javno kažu šta su. Mi se, gospođo, ne stidimo šta smo po nacionalnosti, ali to ne smatramo važnim ili nešto oko čega treba da se tu pred vama izjašnjavamo ili da vam se pravdamo. Uostalom, kad postane punoletan, neka momak sam odluči šta je i gde želi da pripada”, zaključio sam a ona je samo prevrnula očima. Šta se uopšte upuštam u takve razgovore, ugrizem se za jezik.
Iako sam odrastao kao Jugosloven sa složenim identitetom, sve te nacionalnosti baštinim u jezicima a javno se izjašnjavam po potrebi: ako nekoj zajednici to više znači ili joj je potrebno zbog etničke statistike, ja se na popisu tamo i upišem. Ti moji nacionalno-kosmopolitski stavovi često mi pomažu da otkrijem dobro maskirane nacionaliste iz svog najbližeg okruženja i da se u realnom životu sporazumno anfrendujemo. Dok smo još bili omladinci, jedan prijatelj iz detinjstva pripit i duboko zabrunut me je opomenuo: “Ti se, Borise, već jednom opredeli da li si Rusin ili Ukrajinac”…
Sačekuša na terasi
Koliko je na Balkanu važno da te sagovornik locira i svrsta u nacionalnu kategoriju, tim kojem si do kraja odan, određenu stranu fronta, uostalom neko pleme, najbolje svedoči jedno vlastito iskustvo rane jeseni na mini odmoru u Crnoj Gori.
Godina 2008. bila je prelomna za jugoistočnu Evropu i iscrpljujuća za novinare koji su tada izveštavali iz regiona. U februaru proglašenje nezavisnosti Kosova, paljenje ambasada po Beogradu, pa u maju vanredni izbori u Srbiji. U avgustu je Gruzija gorela u „petodnevnom ratu“ sa Rusijom. Otkazali smo letovanje, ali u septembru ipak odlučili da za vikend odvrnemo ventile i zbrišemo u Budvu na koncert Madonne.
Grad na moru je već bio umoran, a kamp u koji smo se prijavili prazan. Još dok smo nameštali šator, dvojica domaćina su nas snimila i proračunato ljubazno mahala. Imam dobru rakiju, kaže mi jedan, pa svrati kad završite. Hvala, kažem a mislim – došao sam ljude da ne slušam.
Pobegli smo im zadovoljno tinejdžerski na koncert pop dive, ali su nam oni zato pri povratku na terasi napravili sačekušu. Lepo vreme, nas dvoje se ispružili na četiri stolice i slušamo zrikavce. “Dobro veče”, kažu ona dvojica, opkoliše nas i preprečiše izlaz. Ono kad neko baš želi da se druži, a ti ne. Pa upoznavanje, kako se zovemo, odakle smo, pa šta radimo i naravno kakva su ta naša prezimena? Oni, jedan je majstor u kampu, inače iz Niša, drugi vansezonski čuvar, izbeglica iz Mostara, i sve redom o sebi ispričaše.
„Naši“ ili „njihovi“?
Vidim, supruga već skreće pogled. Menjam temu, a oni opet kako je Vojvodina lep i miran kraj, dobri ljudi, pa kako imaju tamo prijatelje, a snajka Mađarica – odlično kuva. A ja poludim kad čujem kako su manjinke vredne supruge i dobre kuvarice. Sva ta usiljenost izazvala je veštačke osmehe, pa nagle pokrete i poglede kao nakon krađe. Nekako kao da nisu imali gde da nas smeste u svojoj percepciji, da li smo „naši“ ili „njihovi“? „Svoji“ sigurno nismo, a šta ako smo „njihovi“?
Supruga je rekla da joj se spava, a ja sam ostao i pričao neke gluposti, prazne novinarske priče, politički neporedeljene za takvu publiku. Još jednom me je čuvar pitao kakvo je to Varga prezime, namerno sam ponovo izbegao odgovor, već vidno revoltiran. Pa čuvar kao preteći počne da priča kako su mu rođake na pragu poklale ustaše, pa kako su odatle bežali…
Polako sam napustio polje propale prijateljske utakmice subotnje večeri. Hmm, izgleda da smo ipak „njihovi“? Ležim tako u šatoru i razmišljam, bože gde sam nas to doveo i ko nas u ovom pustom kampu čuva. I tako zaspim.
Probudio sam se oko dva, žedan. Čuvar je stajao u mraku pored sanitarnog čvora. Anticipacija horora. Gotovo sad, mislim, ako dobijem batine za sve izbeglice iz Mostara, dobro sam prošao.
“Ko ti dođe fudbaler Zvonko Varga?”, pitao je promuklim glasom čuvar.
Zatvorenikova dilema, nisam znao šta da odgovorim. Šta bi Zvonko rekao da je na mom mestu? Niko, kažem i ne volim Partizan. Izgleda da sam pogodio, ni sam ne znam u koju metu. Čuvar je klimnuo glavom u znak odobravanja „ipak je naš“, zadovoljno jer je isterao svoje i pustio da se konačno odmorimo.
Izvor: Al Jazeera