Ivica Osim
Fotografije iz porodičnog albuma
Vlada Japana objavila je da, u okviru jesenjeg carskog nagrađivanja, Orden izlazećeg sunca, zlatnih zraka sa značkom dodjeljuje Ivanu Osimu, bivšem selektoru japanske fudbalske reprezentacije. Nagrada se dodjeljuje kao priznanje za doprinos razvoju fudbala u Japanu i promociju međusobnog razumijevanja između Japana i Bosne i Hercegovine.
La Strada (Ulica)
U Beogradu se nalazi mural sa likom Ivice Osima. Iznad je plava tabla, na kojoj je ćirilicom i latinicom ispisan naziv ulice, Sarajevska. Dobro se sećam, to je ista fotografija koja je korištena i za sličice EURO-a 1992. Nastala je na stadionu Partizana.
Deo detinjstva proveo sam u Cvijićevoj ulici. Bilo mi je samo pet godina kada je Osim postao selektor reprezentacije Jugoslavije. Brat i ja smo želeli da treniramo fudbal. Polagali smo velike nade u njega. Trebao je da otvori sve puteve ka našem jedinstvenom cilju. Reprezentacija. Želeo sam da budem golman, novi Tomislav Ivković. Stariji brat Ognjen zamišljao je sebe kao velikog golgetera Darka Pančeva.
Tata, pravnik po vokaciji, imao je drugi plan. Završili smo u bazenu, sa kapicama na glavi, jureći žutu Mikasinu loptu. Tešio nas je i uveravao da i u vaterpolu postoji dribling. Kasnije smo saznali za Zorana Jankovića, prvog pravog vaterpolo virtuoza. Otac je govorio da ćemo imati veliko srce, da ćemo biti kao Mirko Sandić. Nismo mu verovali.
Kasnih osamdesetih i devedesetih jedan Španac, Manuel Estiarte, uveseljavao je svojim driblinzima i golovima mnogobrojne vaterpolo poklonike. Njegov put, možda slučajno, danas je fudbal i višegodišnja saradnja sa Pepom Guardiolom (Barcelona, Bayern Minhen i Manchester City).
Teget mantil
U Cvijićevoj smo živeli do 1988. godine. Često smo se igrali lopte ispred našeg ulaza na broju 72. Pamtio sam taj period po proleću, vremenu u kojem smo bili srećni i spokojni. I po njemu. Vrlo često je dolazio. Znali smo da se bavi jako važnim poslom i da je veoma poznat i popularan.
Obično je na sebi imao teget ili bež baloner-mantil. Taj isti teget nasledio sam mnogo godina kasnije, tokom studija na Akademiji. Sećam se da mi ga je tetka Asa poklonila u velikom raspremanju stana na Ciglanama. Mantil sam dobio za rođendan, 2. jula, kada se igrala finalna utakmica EURO-a 2000, Francuska protiv Italije.
U mojim razigranim i nevinim dečačkim, sfumato sećanjima neodoljivo je podsećao na Tatijevog Monsieur Hulota iz filma Mon Oncle. Zapravo, on i jeste Mon Oncle. Plava kosa, po kojoj je dobio nadimak Švabo, prodorne plave oči, kakve sam oduvek želeo da imam. Brat i ja smo ih se bojali, jer smo u svojoj maloj podsvesti znali da je strog, ali i pravedan. Ters. Kao i svaki trener.
Međutim, na nas nije galamio, večito se smejao, a pogotovo Ognjenu, koji je voleo da zabavlja i oponaša druge. Imao je dugi ponosit korak, a kako se tada pojavio i film Highlander, za nas je postao besmrtan (takav će ostati i do danas). Gorštak. Vrlo retko, imao je cigaru u ustima. U rukama je uvek nosio kese, koje su bile ispunjene najboljim čokoladama koje je svet tada imao. To je moj Amarcord.
Amarcord (Ricordo, sećam se)
Naš san o reprezentaciji nastavio je da živi i tutnji u godinama koje slede. Imali smo retku privilegiju da budemo na svim njegovim treninzima u Beogradu. Ricordo, hodao sam u tunelu stadiona Marakana rame uz rame sa Papetom (Sušić), Žutim (Prosinečki), Piksijem (Stojković), Vujovićem, Dejom (Savićević), Farukom (Hadžibegić), Tomislavom (Ivković), Brkom (Vulić), Mešom (Baždarević), Spasićem, Srećkom (Katanec), Bobanom i ostalima. I danas mi odzvanjaju njihovi kramponi.
To je bila ujednačena, romantična simfonija kojom je dirigovao Štraus. Tako smo brat i ja, zapravo, postali reprezentativci Jugoslavije. Ostvarili smo svoj san, Kurosawin Yume. Niko nas nije mogao zaustaviti, pa čak ni tata. Vrlo često se mrštio sa tribina, pozivao nas da dođemo, da ne smetamo selektoru. Naravno, mi smo terali svoj inat (ne trebam vam govoriti da smo zbog toga dobijali batine), sledili smo Yume.
Čabra (Ivan Čabrinović, trener reprezentacije SFRJ) bi nam dao loptu i mi smo se dodavali u neposrednoj blizini fudbalskih mađioničara. Znam da su nas uvek bolele noge, jer su lopte bile jako tvrde i teške. Tu sam ispekao zanat – “hajde, mali, po loptu”. U međuvremenu moj vokabular bio je bogatiji za par izraza, fraza. Naučio sam ko je Šef (Osim), a ko Čiča (Miljanić).
Grand Hotel
Hotel mog detinjstva zvao se “Jugoslavija”. Nalazi se na Dunavu, nedaleko od ušća reke Save. Otvoren je davne 1969. godine, a rađen je po projektu čuvenog zagrebačkog arhitekte i profesora Lavoslava Horvata. U njemu su noćili kraljica Elizabeth II, Richard Nixon, Jimmy Carter, Tina Turner, Neil Armstrong i mnogi drugi.
Pamtim ga po divnom nebesko plavom staklu, bezbroj ujednačenih balkona i neobičnom enterijeru. Neodoljivo me je podsećao na scenografije Gherardija, Donattija i Ferretija. Cinecitta u malom.
Reprezentacija je tu često odsedala. Naravno, i nas dvojica. Gotovo smo uvek imali poštedu od Šefa. Mogli smo da se vratimo kući, za razliku od ostalih reprezentativaca, koji su morali da ostanu u karanteni. I ponovo, izjutra, vraćali bismo se kako bi bili deo tima. Vrlo često smo ulazili nepozvani u njihove sobe. Spasića smo zezali zato što je imao manje kose, Meša se uvek igrao sa nama, Piksi nam je pokazivao male tajne driblinga, a Ivković mi je poklonio rukavice.
Jedno vreme bili smo i u “Palasu”, pa u “Mladosti”. U “Palasu” smo upoznali čika Toplaka. I još mnogo drugih poznatih čika iz tog perioda.
Italia anno zero (Italija godine nulte)
Brat i ja se nismo našli na spisku putnika za Italiju. Ne mogu vam opisati koji je to bio šok i neverica. Plakali smo danima. Hteli smo da mu postavimo pitanje, da nam obrazloži. Kao za inat, njega nije bilo tu. Otišao je u Poreč. Kada smo pitali mamu zašto nas je Šef izostavio, nije znala šta da nam kaže. Samo je slegla ramenima. Pitali smo tetka Asu, u nadi da nam ona može pomoći, slatko se osmehnula i nastavila da pravi frizuru. Nervozno je pušila “Lord” cigarete, jer počinjala je Svetska smotra.
Nas dvoje smo ostali da igramo lopte na jednoj od poljana novobeogradskog bloka 44. Kada je Piksi dao svoj prvi gol na meču protiv Španije, poželeo sam da i ja Šefu skočim u zagrljaj. Danas se pitam šta bi bilo da su Hadžibegić, Brnović i Piksi dali golove iz penala protiv Argentine. Švabo je često znao da kaže: “Ne da se usranom preko potoka…”
Naša mama je imala čudan ritual pred svaku tetkovu utakmicu. Uvek bi napunila kadu i kupala se dok se utakmica ne završi. Za nju je to bilo isuviše stresno. Svakih par minuta nas je dozivala: “Koji je rezultat, kako igraju?” Do tada brat i ja smo izgrickali sve nokte.
La Dolce Vita (Sladak život)
Naše zadnje leto u Hrvatskoj bilo je odmah nakon Svetskog prvenstva. Naš Rimini bile su Vodice, malo mesto u blizini Šibenika. Tu smo se familijarno okupljali. Mama i tetka Asa imaju stariju sestru Ofeliju. Bila je direktorica hotela “Punta”, obožavala je Shakespearea, uživala je u književnosti. Svi smo je jako voleli i poveravali joj se. Često smo sa Šefom išli što dalje od obale, kako bi mu pokazali da se ne bojimo dubine. Nedaleko od plaže naš Rex stajao je usidren, a mi smo mu se divili.
Godina je prošla, hotel “Jugoslaviju” smo zamenili “Hyattom”. Plava boja postala je zlatna. Ipak, duboko u svom srcu, iako dete, znao sam da nešto nije u redu. Tama je dolazila, zemlja se polako raspadala.
Bobana, Šukera, Jarnija, Žutog, Vujovića… više nismo videli. Istovremeno, gotovo sve novine su prenele vest da je Švabo potpisao za Partizan. Brat i ja smo dobili cimera. I to kakvog! Leta ‘91. Ivica Osim se uselio u stan u ulici Nehruova 129, blok 44. Zeka (Zečević) i Nenad (Bjeković) su mu nudili raskošne vile na Dedinju, ogromne stanove. On je hteo da ostane sa nama, malom rajom, svastikom i badžom. Uvek je bio i ostao skroman čovek, širokih pogleda, pitke i strasne filozofije. Sensei.
Tada smo mu oprostili Italiju. Morali smo. To je bio najlepši period u mom životu. Zamislite, selektor Jugoslavije i trener Partizana živi sa nama. Brat i ja smo dobili profesora matematike, fizike, engleskog, francuskog, a i lektire. Naš svet, Kosmos, bio je on.
E la nave va (Brod i dalje plovi)
Novu godinu (1992) smo slavili u sarajevskom “Holiday Innu”. Dočekao nas je na aerodromu. Vejao je sneg, magla se spuštala. Brat i ja smo ostali kući da gledamo filmove Louis de Funesa i čitamo Alan Forda. To je bilo poslednje familijarno okupljanje. Tenkovi iz Beograda polako su kretali ka Sarajevu.
Već u proleće telefoni su neprestano zvonili. Igrači su tražili Šefa. Pitali su ga za mišljenje da li trebaju da igraju. Neki od njih su već otkazali nastup u Švedskoj. Imao sam priliku da čujem mnoge od tih razgovora, zbog njih sam znao da zakasnim u školu.
Za rođendan (6. maj) smo mu poklonili šest velikih knjiga, koje su bile ispunjene svim mogućim novinskim člancima iz njegove bogate karijere. Tata je to brižljivo čuvao i pripremao. Decenijama.
Već 21. maja svi smo plakali. Svoju odluku tiho je pripremao. Nikome nije rekao. Ni tati, koji je bio jako blizak s njim. Ispratio ga je do Terazija, gde su bile prostorije Fudbalskog saveza. Mislio je da je to obična pressica. Moj svet se raspao. Detinjstvo se prekinulo. Znao sam da odlazi i da ga dugo nećemo videti (tek 1999. u Sarajevu). Nakon skoro 25 godina, oficijelna oprema za Švedsku još stoji u tatinom ormaru. Nedirnuta.
Ivica Osim nastavio je svoj magični fudbalski put do Atine, Graza i, na kraju, Japana. I dalje živi u našim srcima. Kao mit.
Ikiru (Živeti)
Naši putevi su se ponovo spojili. Sudbinski. Živimo u istom gradu. U ulici koja ne nosi njegovo ime.
A trebala je!
Izvor: Al Jazeera