Piše: Vladimir Bobetić
Ljudi imaju tendenciju da zaboravljaju. U svetu u kome su informacije dostupne na svakom koraku, retko ko se seća i onoga što se juče dogodilo a kamoli pre nekoliko godina.
I sam sam među takvima. Moje putovanje u Tunis tri godine nakon Jasmin revolucije već je počeo da nagriza zaborav.
A onda me je jedna kratka poruka podsetila na sve. Pre svega na ljude koji su izveli revoluciju, one koji su sa vlasti skinuli predsednika Zine El Abidine Ben Alija.
Na one ljude koji su se boreći se za svoju slobodu, svoju demokratiju, a i ne sluteći, rasplamsali duh nade u slobodu širom arapskog sveta, pokretu koji smo nazvali Arapsko proleće.
Ocene uspešnosti Arpaskog proleća ostavljam analitičarima i istoričarima na sud.
Ovaj tekst pišem zbog jednog Tunižanina, mog prijatelja. Njegovo ime je Sofiene Chourabi. Imao sam priliku da ga upoznam 2013. godine.
Za Al Jazeera Balkans kanal snimao sam nekoliko priča u povodu treće godišnjice Jasmin revolucije.
Zanimalo me je tada koliko su mladi, oni koji su izveli revoluciju, tri godine kasnije bili zadovoljni napretkom u zemlji. Jedan od sagovornika bio je i Sofien.
Kritika vlasti
Tada tridesetogodišnjak, dok smo hodali bulevarom Habiba Burgibe, pričao mi je o svojim strepnjama, beskonačnim pregovorima političkih partija, ostacima stare vlasti koja je još uvek imala uticaj, prodatim i izneverenim idealima.
Ako je neko znao sve o tome, to je bio Sofien. Odmah nakon što je završio fakultet pravnih i političkih nauka u Tunisu priključio se Ettajdid pokretu. Bivšim komunistima, koji će nakon revolucije postati nova socijaldemokratska snaga Tunisa.
Iako nikada zabranjena od režima predsednika Ben Alija, članovi te stranke bili su redovno hapšeni zbog kritike vlasti. Sofien je pisao protiv režima u stranačkim dnevnim novinama “Al Attariq Jadid” i na svom blogu.
Postao je jedan od najpopularnijih tuniških blogera i stalni saradnik kanala France 24.
Nakon revolucije privremeno je napustio novinarstvo da bi se pridružio Visokom savetu za kontrolu dostignuća revolucionarnih ciljeva, sprovođenje političkih reformi i demokratije.
Reč je o nevladinoj organizaciji čiji je cilj bio politička edukacija građana i unapređenje njihovog političkog znanja u tek osvojenoj slobodi.
Nije se mirio ni sa vlašću takozvane trojke, koja je do poslednjih izbora vodila zemlju. Bio je i njihov oštar kritičar, pre svega jer su pojedini od njih dopustili da pojedinici bliski svrgnutom predsedniku ponovo budu na ili blizu vlasti.
Nakon toga ponovo se vratio novinarstvu. Radio je kao komentator kanala “Nessma”, pisao je članke i za Institut za rat i mir (Institute for War and Peace), od 2014. godine počeo je da radi za novo osnovani kanal “First TV”. Radovao se tom poslu.
Sofien i Nadhira su pogubljeni
A upravo ga je novinarski posao odveo u Libiju u septembru 2014. godine. Kidnapovali su ga pripadnici ISIL-a 8. septembra 2014. godine zajedno sa snimateljem Nadhirom Guetarijem. I tu počinje drama pre svega Sofienove porodice i prijatelja.
ISIL, osmog januara ove godine, objavljuje da je pogubio Sofiena i Nadhira. Tuniski ministar unutrašnjih poslova Mohamed Najem Gharsali tvrdi početkom aprila, da su novninari još živi.
A onda je 29. aprila Libijska vlada potvrdila ono čega smo se svi bojali. Sofien i Nadhira su pogubljeni, a libijska vojska navodno je uhapsila petoricu ljudi koji su umešani u njihovu likvidaciju.
Nije poznato zbog čega su ubijeni. Šta su to učinili osim što su radili novinarski posao, da bi svirepo bili smaknuti.
Ono što porodicu i prijatelje posebno boli je činjenica da Sofiena neće moći da sahrane onako kako dolikuje. Bar dok mu telo ne bude pronađeno. Ako ikada bude.
Prema neproverenim informacijamam, tela Sofien i Nadhira zakopana su negde oko grada Derna u istočnoj Libiji.
Sofien je sanjao slobodan i demokratski Tunis. Taj san je dosanjao. Doživeo je prve demokratske izbore u svojoj zemlji, doživeo je slobodu.
Isti san imali su i Libijci. Samo što je njihova stvarnost nakon svrgavanja Muamera El Gadafija, krenula naopako.
Mnogo naopako. Zemlja je rastrzana plemenskim sukobima kojima se ne vidi kraj, a ISIL koristi priliku da u takvoj beznadežnoj situaciji širi svoje ideje, straha i terora.
Tužan sam jer će ISIL svojim delovanjem nastaviti da puni novinske članke, internetske stranice i televizijsku minutažu. Sofien će nažalost postati deo crne statistike novinarskih ubistava, a pitanje je ko će ga se sećati za koju godinu. Osim porodice i prijatelja.
Izvor: Al Jazeera