Piše: Zoran Kesić
Firma u procesu restrukturiranja pozvala me je prošle godine da, za sasvim pristojan honorar, održim zaposlenima motivacioni govor koji bi ih malo razvedrio i ulio im energiju i hrabrost pred poslovne promene i izazove koji ih očekuju.
Napominjem čitaocima koji nemaju previše iskustva sa takozvanom korporativnom terminologijom da fraza “poslovne promene i izazovi koji vas očekuju” može da znači da će vas sa jednog radnog mesta prebaciti na drugo (što i nije tako strašno), ali isto tako nije isključeno ni da ćete od zaposlenog lica uskoro postati nezaposleno.
Ili još konkretnije, da ćete biti šutnuti na ulicu.
Vrlo brzo sam na internetu pronašao dosta korisnih saveta kako pripremiti motivacioni govor. Jedan od najvažnijih, ako izuzmemo “operite zube pre govora i osmehujte se”, bio je, obavezno u izlaganju koristite primere iz ličnog iskustva. To vašem govoru daje na autentičnosti i uverljivosti.
S obzirom na to da sam par puta tokom profesionalne karijere i sam bio uspešno restrukturiran i to iz strukture posla u strukturu bez posla, relativno lako sam u svoj motivacioni govor ubacio dragocene lične momente.
Motivacioni govor
“Očajavajte!”
Tačno to sam im prvo rekao i odmah u istom maniru nastavio sa motivisanjem:
“Ako vam se, ne daj Bože, dogodi da danas imate posao, a sutra već nemate, šta vam drugo preostaje nego da očajavate. Do juče ste bili neko i nešto (plata, pozicija, kancelarija, poslovni ručkovi, dnevnice), a već danas ste niko i ništa. Očajavajte! Na vaše mesto došao je mlađi, gluplji, manje stručan, ali više poslušan, očajavajte”.
Spremni na vrcavi, duhoviti govor, pun anegdota i prvenstveno zabavan i optimističan, moji slušaoci iz firme u restrukturiranju nikako nisu skidali već pripremljeni poluosmeh sa lica, očekujući valjda da će se to “očajavajte” svakog trenutka urnebesno preokrenuti u neki fazon.
“Nema fazona. Očajavajte! Baš kao što sam i ja očajavao. Svaki put kada bih prestao da radim ono što volim da radim, bilo mojom, bilo zaslugom poslodavca, ja sam bez izuzetka, posvećeno i uporno očajavao.”
Posavetovao sam zaposlene u firmi u restrukturiranju da se, ukoliko dođe do najgoreg (a bez brige, doći će sigurno), odmah pretvore u džangrizava, samosažaljevajuća zlopamtila koja će se svojim kukumavčenjem popeti na vrh glave svima koji ih poznaju.
Osmesi slušalaca mog motivacionog govora u tom trenutku polako nestaju, a osoba iz marketinga koja je predložila direktoru da sam baš ja idealan izbor za govornika i ljubazno me kontaktirala, ponudivši i lep honorar, diskretno izlazi iz konferencijske sale, odlazi žurnim korakom u toalet, zatvara se u kabinu i vrišti.
Restrukturacija
Prvi put sam restrukturiran i to od strane antiterorističke jedinice MUP-a Srbije maja 2000. godine, kada sam, zajedno sa kolegama sa Studija B izbačen iz zgrade, a televizija nasilno preuzeta od strane tadašnjeg režima Slobodana Miloševića. Toliko sam bio očajan i besan, da sam smatrao da ću se, bez posla, ali uporno snimajući kamerom represiju policije nad demonstrantima, najbolje revanširati zlikovcima.
Zlikovci su međutim, iako u cokulama, bili brži i spretniji.
Dvojica su me, onako očajnog i sa kamerom u ruci, pošteno ispendrečila, strpala u policijsku “maricu” i sa ostalim privedenim protestantima odvezli na ispitivanje u stanicu u ulici “29. Novembra”.
Očaj što sam ostao bez posla pao je u drugi plan zbog očaja što sam uhapšen.
Drugi put sam restrukturiran krajem juna 2011. kada zajedno sa tadašnjom ekipom saradnika prestajem da snimam našu tadašnju emisiju “Fajront republika”.
Moram priznati da sam tom mom TV fajrontu i sam značajno doprineo, gubitkom interesovanja i motivacije za nastavkom te emisije.
Ali, lako je to sada reći. U trenutku kada sam postao svestan da ostajem bez posla, krivi su mi bili, naravno, svi sem mene.
Govorio sam tada, očajavajući, ovakve stvari: “Neka, neka… zvaće oni sami da se vratim kad shvate šta su izgubili”. Naravno da nisu zvali.
“Samo polako, videćemo šta će biti kad se hiljade gledalaca pobuni što nema emisije”. Niko se nije pobunio.
“Doći će maca na vratanca”. Nikakva maca nije došla. Bar ne na moja vratanca.
Usledio je dugačak period očajavanja, proglašavanja Kurtom i Murtom svakoga ko ima emisiju na televiziji, uzaludnog čekanja da telefon sa savršenom ponudom za posao pozvoni i svakodnevnog provirivanja kroz prozor da vidim da li se konačno ispred mojih vrata odrolao taj crveni tepih kojim ću prošetati od gajbe do novog radnog mesta.
Ovih dana opet očajavam
Iako je već izvesno da ćemo od marta sledeće godine ponovo raditi voljenu nam emisiju (“24 minuta”), očajavam jer smo onemogućeni da trijumfalno okončamo sezonu i odemo na zasluženi odmor u našem, velikom stilu.
Očajavam što seriju od nekoliko ubitačno dobrih epizoda nismo nastavili tokom čitavog decembra i krunisali sve još jednom epskom novogodišnjom emisijom.
Očajavam jer smo kroz naše emisije više nego uspešno radili one bezobrazne stvari čikama koje nisu bile dobre, a eto prekinuti smo pre orgazmične završnice.
I opet mi se vraća stari patetični, samosažaljevajući osećaj da će univerzum žaliti za nama, da će Srbija da grca u suzama što nas nema, da će se oni koji su odlučili da odemo ranije na odmor u sred noći buditi u znoju lica svog, zbog košmara izazvanih grižom savesti.
Zamišljam da svake noći menadžment televizije sanja horde budala, a sve budale nalik meni u odelu i sa kravatom, koji im lupamo onim našim šoljama iz emisije na prozor i jezivim glasom zapomažemo “dvadeset četiriiii….dvadeset četiriiiii…dvadeset četiriiii”
Pa onda čitam komentare naših gledalaca i još više se nerviram. Kažu “radite emisiju na jutjubu, šta vas briga”.
Pa šta smo mi, mislim se, modne blogerke!?
Kao da nam je emisija hobi a ne izvor prihoda, pa da se igramo po sobama sa kamericom.
Sinoć smo se okupili. Sale, Viktor, Marko, Nenad, Grafa, Dejan…
I devojke, žene, prijatelj, naša velika srećna Njuz.net/24 minuta porodica.
Njuzovci promovisali novu knjigu “Prava istorija sveta” (iskrena preporuka za novogodišnji poklon, probao sam i lepo stoji ispod jelke), pa izlazak knjige svi zajedno zalili u vinariji, pa kao što je red nastavili po beogradskim klubovima.
Osećam se ušuškano među svima njima. Svoj sa svojima. I privilegovano što sam deo te lude priče o našoj emisiji, kockica u mozaiku talentovanih i dragih ljudi.
Već poprilično pijanom, Sale mi na kraju večeri kaže “Hajde prestani bre više da očajavaš”.
A zna i on da drugačije ne mogu.
Onog trenutka kad budem prestao da budem ushićen, pun samopouzdanja i blistav jer emisija ide, ali i očajan, gorak, razočaran i siv kada emisije nema, tog trenutka kad ugledam nekog ravnodušnog sebe, savetovaću momcima da potraže drugo rešenje za voditelja.
Prema tome, kao atestirani motivacioni govornik mnogobrojnih firmi i pojedinaca u restrukturiranju, savetujem na kraju čitaocima ovog bloga: OČAJAVAJTE!
Uostalom, više ćete se radovati kad prođe.
Izvor: Al Jazeera