Aleksandar Vučić, najbolji učenik Vojislava Šešelja, ratnog zločinca, lažnog Srbina i omiljenog opozicionara Slobodana Miloševića, napravio je od nasilničke i ratne politike svojih rodonačelnika pravu doktorsku disertaciju i biće sasvim sigurno promovisan makar u počasnog doktora Beogradskog univerziteta, samo ako “preživi” tekuće građanske proteste. Njegova vlast je od lopova napravila gospodu, od prostitucije elitu, od nepismenih državne funkcionere; pa zar to umeće ne zaslužuje da ga zovu doktorom?
Vučić je u mirnodopskim uslovima, pod plaštom politike, uz pomoć Izbornog zakona, po kome je on nosilac svih lista svoje partije, od mesnih zajednica do parlamenta, državu Srbiju pretvorio u besmislenu političko-mafijašku tvorevinu. To je danas, u bukvalnom smislu, reči privatna prćija, po meri njegove privilegovane sekte moćnika i doušnika, koja, bez ikakvih pravila, radi sa građanima šta god hoće i šta im je volja.
Šta je, ustvari, ta sekta? To su sve službe državne i javne bezbednosti, kriminalizovane i privatizovane do te mere da su postale srpska Koza nostra, odnosno naša stvar. Tri su osnovna stuba moći te sekte, odnosno službe. Prvi je pravosuđe, to jest sudovi, koji sude po volji moćnika, te tužilaštvo, koje se “pravi blesavo”, kao da je Srbija zemlja najvećeg reda i mira. Zatim je to policija, koja se pravi kao da ničeg od nasilja, kriminala i lopovluka nema. I, konačno, a mogli bismo ih staviti na prvo mesto, to su mediji i novinari, koji se, kao privilegovani lični predsednikovi prijatelji, a zapravo obični doušnici službe, prave gluvi i mutavi na sva zlodela vlasti prema građanima.
Psi rata ponovo laju
Služba je, dakle, ta sekta čiji smo taoci mi građani još od raspada komunizma i velike države. Vučić je, pomoću službe, napravio politički ringišpil, u kome su svake godine nekakvi izbori i fingiranje promena da se ništa ne promeni. Građani traže promene Sistema, a umesto toga promeni se posada na ringišpilu i vrteška ide dalje.
Osnovne elemente Vučićeve doktorske disertacije, koju bismo mogli nazvati “Politički ringišpil”, notirao sam još pre šest meseci, u komentaru “Psi rata ponovo laju”. Evo šta sam tada rekao, pa sami zaključite da li se u političkom životu Srbije išta promenilo, osim na gore, naravno, i da li Vučić zaslužuje titulu doktora.
Kada neki sistem, u srpskom slučaju društveno-politički, ispoljava težnju da pređe u stanje još veće neuređenosti, to se zove – društvena entropija. U Srbiji je na delu najteži oblik te društvene bolesti i ta se bolest slobodno može nazvati “slobizam” i “šešeljizam”. To su nekada bili izgubljeni ratovi vođeni u ime srpstva u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. To su, takođe, i ratni zločini i zločinci protiv svog i protiv svih naroda u okruženju. To je, zatim, bombardovanje, kao i kriminalizacija svih službi bezbednosti, da bi se i uz njihovu pomoć devastirala kompletna društvena i državna imovina i privreda u vidu divlje i burazerske privatizacije.
Kako su prodali Kosovo
Naslednici “slobizma” i “šešeljizma” danas zadržavaju kao ideologiju kvazinacionalizam, ili, kako oni vole da kažu, patriotizam. Kosovo su im rodonačelnici ratne politike iz devedesetih ostavili u amanet, iako su, posle rata sa celim svetom, potpisali kapitulaciju i povukli srpsku vojsku i policiju iz nekadašnje južne srpske pokrajine. To su uradili tako što su, i pored kapitulacije, zajedno sa Crkvom, proglasili Kosovo svetom srpskom zemljom, koju nikada i nikome neće dati. Naravno, ne zbog naroda i države, već zbog vlasti u ostatku Srbije. Po njima, Srbijom dok postoji mogu vladati samo prekaljeni gubitnici u svim ratovima, jer oni su se zarekli da se za Kosovo bore do sudnjeg dana. Verbalno naravno.
Za pravi rat i ubijanje izdajnika srpstva, političkih i svakih drugih neistomišljenika nemaju više ni prostora, ni mogućnosti nigde osim u Srbiji. Svuda okolo su snage najače vojne sile na planeti – NATO saveza. Pravi srpsko-srpski rat započeo je dolaskom na vlast naslednika “slobizma” i “šešeljizma”, grupe državnih razbojnika i njihovog političkog krila, Srpske napredne stranke, 2012. godine, kada je jedan čovek uzurpirao svu vlast.
Rat protiv svake normalnosti u državi i društveno-političkom sistemu započeo je bez objave, onog časa kada je, protivno Ustavu, taj čovek, kao prvi potpredsednik Vlade, uzeo za sebe i funkciju koordinatora svih takozvanih službi bezbednosti. “Slobizam” i “šešeljizam” je te službe kriminalizovao i instrumentalizovao, a koordinator ih je privatizovao do te mere da je na čelu Bezbednosno informativne agencije stavio čoveka sa keramičarskim zanatom.
Zločinci u institucijama i medijima
Rat je nastavljen tako što je preko tabloidnih medija naredio protivzakonito hapšenje Miroslava Miškovića. Od tog trenutka u državi Srbiji ti mediji u koordinatorovo ime hapse, tuže i presuđuju. Rat protiv svake normalnosti naroda i države razbuktao se nešto kasnije, kada koordinator postaje premijer – koordinator. Smanjuje plate zaposlenima u državnim sluužbama, a najsiromašnijem sloju stanovništva – penzionerima, protivustavno naravno, uzima dobar komad lične imovine.
Rat bez objave je i kada “idioti” tajno ruše Savamalu sa “fantomkama” posle ponoći. I kada se tajnim ugovorima pravi “Beograd na vodi”, a prodaju Aerodrom Beograd i Poljprivredni kombinat Beograd.
Građanski rat je i simuliranje atentata na vođu i ubistvo Olivera Ivanovića. A naročito gotovo svakodnevni međusobni obračuni i likvidacije po ulicama naših gradova. A šta je to nego rat kad gospođu Coku Stojanović nema ko da zaštiti od otimača imovine, pa se ona sama brani ubistvom nasilnika. Građanski rat je i kada njihov manijak iz SNS-a napada devojčice po vozilima gradskog saobraćaja i kada njihovi privatni, a ne sudski, izvršioci otimaju ljudima stanove i drugu imovinu.
Najteži oblik rata protiv normalnosti u Srbiji jeste dozvola da ratni zločinci slobodno marširaju kroz institucije i medije. Od Šešelja u Hrtkovcima i parlamentu, preko Veselina Šljivančanina, koji promoviše ratnu politiku svojih mentora, a sudovi kažnjavaju mlade koji protiv toga protestuju, do ratnog dnevnika haškog osuđenika Nebojše Pavkovića, koji izdaje ministar odbrane lično.
Spašava nas 100.000 potpisa
Kad se sve to znam onda ona naslovna strana Ilustrovane politike “Psi su pušteni”, “Zašto ćute RTS i Politika” nije nikakvo targetiranje medija, nikakav poziv na linč novinara, niti govor mržnje. To je zvanična objava već postojećeg građanskog rata u Srbiji. To je lavež istih onih ratnih psina iz devedesetih, koji su baš na Radio-televiziji Srbije i u Politici, u službi “slobizma” i “šešeljizma”, do besvesti raspirivali međunacionalnu mržnju, a koji sada poručuju: “Posle obračuna sa Hrvatima, Bošnjacima i Albancima, krećemo i u rat sa ‘domaćim izdajnicima’ svih boja.”
To im se može, jer samo se u Srbiji oni koji su na vlasti i koji gaze Ustav rade sve protivno zakonima, lažu, kradu i ubijaju, nazivaju političarima. Svuda u svetu to su kriminalci i ništa drugo. U tom smislu predsednikova osuda gnusnog čina Ilustrovane politike u prevodu glasi: “Ja ću vas javno osuditi, a vi nastavite svoj dobro započeti posao u Koza nostri, odnosno našoj stvari.”
Jedini način da se mirnim putem oslobodimo te zločinačke hobotnice, koja je, pod plaštom politike, pustila pipke do mesnih zajednica i skupština stanara, jeste sakupljanje 100.000 potpisa građana za referendum o raspisivanju izbora za ustavotvornu skupštinu. Sve ostalo je nastavak rada političkog ringišpila “doktora” Aleksandra Vučića.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera