Kako je danas, skoro za tren, lako upropastiti nečiji život. Dovoljno je samo provući ga kroz baruštinu tabloida, zasuti sumnjom i mržnjom, a lišiti ga prava i mogućnosti da na to zlo uzvrati svojom rečju i – eto scenarija za privatni pakao. Još ako su tome mizanscen dnevna politika i nepresušni izvor srpsko-hrvatskog (ili bilo kog ovdašnjeg) nacionalizma, šovinizma i primitivnog patriotizma – ništa lakše.
Ovih dana je na nišanu te kamarile samozvanih branitelja nacionalne čistote dospeo mladi glumac Stefan Vukić, koga po društvenim mrežama razvlači bašibozuk ovovremenski, jer se, zamislite, drznuo da igra u hrvatskom filmu i TV-seriji General. Crtaju Stefanu Vukiću šahovnicu i ustaško “U” na čelu, optužuju ga za izdaju jer je General em hrvatski fim, em je snimljen da bi veličao Antu Gotovinu, optuženog, a neosuđenog za ratne zločine nad Srbima u Hrvatskoj.
Čitam naslove u beogradskim toaletoidima, perjanicama ovovremenskog DNOvinarstva: “Srpski glumac se prodao Hrvatima za šaku evra?! Glumi u seriji koja veliča zločinca!”; “Srbin veliča Gotovinu”; “Stručna javnost saglasna je u tome da nijedan Srbin ne bi trebalo da prihvati ulogu u filmu koji nas predstavlja na ovakav način!”.
Medijsko čerečenje
A ispod naslova – sve stručnjak do stručnjaka, autoriteti nad autoritetima. Nekoliko nacionalno-umetnički osvešćenih glumaca, pisac patriotski poželjnog romana s ratnom tematikom, reditelj čiji su glumački i rediteljski vidici nisu otplovili dalje od moravskih vrbaka i plićaka dok je selo gorelo, a baba se češljala…
Napomena o autorskim pravimaPreuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”
Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.
Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.
A niko da pita mladog Vukića, glumca, ima li on šta za reći čitalačkom puku pre nego što mu orkestrirana bratija nacionalnih čistunaca na karijeru baci anatemu.
Ostavimo li po strani to što je filmska i umetnička kritika odgledala i pročitala General kao prizeman i vrlo kvalitetan treš, zdravom razumu je teško pojmljiva vizura kroz koju se u slučaju mladog Vukića prepliću nametnuto poimanje glume, ideologije, personifikacija mržnje.
Tako mi pade na pamet Hitler. Ne sećam se, recimo, da je (od februara 2019. pokojni) švajcarski glumac Bruno Ganc (Bruno Ganz) bio razapinjan i čerečen u medijima jer je igrao firera, o čijem neporecivom zločinstvu čovečanstvo apsolutno nema dilemu.
Pitanje je, međutim, mogu li te i slične činjenice uopšte dopreti do sivih ćelija ovdašnjih branitelja srpstva i srpskog čistunstva ili, pak, do hrvatske nacionalne samodovoljnosti i frustriranosti? Iz tih frustracija je, recimo, nedavno proizišlo da je glumica Jelena Veljača nazivana “kravom glupom četničkom” jer se, gle drskosti, producentskim poslom bavila i u Beogradu.
Istim etičkim i nacionalnim “načelima”, ali nešto blažim vokabularom, oglasili su se i pojedini srpski čistunci kojima je zasmetalo što je hrvatski glumac Goran Bogdan bio predsednik žirija u glavnom programu beogradskog Festa 2019. godine.
Moglo bi se sad i unedogled iz naftalina vaditi bezbroj sličnih opskurnih primera. Ipak, dovoljan je i, za nauk, nadasve opominjući samo jedan – slučaj glumca Žarka Lauševića i njegove glavne uloge u predstavi Sveti Sava po tekstu Siniše Kovačevića, prekinute 31. maja 1990. godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (JDP).
Mržnja i neznanje
“Kad sam istu predstavu pokušao da odigram u svom matičnom pozorištu, dogodio se jedan od najmračnijih događaja u istoriji jugoslovenskog teatra. Vojislav Šešelj, lider Radikalne partije, pojačan sa jednim bivšim popom, Žarkom Gavrilovićem i njegovom Svetosavskom strankom, divljački su prekinuli moju predstavu i onemogućili njeno izvođenje”, zabeležio je Laušević u svojoj autobiografskoj knjizi Godina prođe, dan nikad.
Rulja, naoružana mržnjom i gnevom neznanja, zaposela je tad galeriju JDP-a. Zalud su bile molbe glumaca i apel Lauševića Gavrilovićevim sledbenicima: “Ja vas najlepše molim da svoj sud, kakav god on bio, sačuvate za kraj predstave”.
Zalud se Laušević obraćao urlatorima, dodatno ohrabrenim podrškom tadašnjeg i sadašnjeg trovača političke scene, danas osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja.
“Odigraćemo celu predstavu. Niste vi veći Srbi ni od mene, ni od Siniše Kovačevića, ni od bilo kog učesnika ovde. Počećemo iz početka”, obratio se tada Laušević publici, iz koje su desetine uljeza pošto-poto htele da oteraju glumce sa scene.
Posle prekida predstave usledile su pretnje Lauševiću. Jurišnici takozvanog Srpskog omladinskog bloka i Srpske svetosavske stranke – jednokratno proizvedenih u kuhinjama takozvane “Službe” – počeli su da proganjaju Lauševića, prekidali su predstave, sačekivali ga ispred stana. Pretili su smrću i njemu i njegovoj porodici.
“Da nije bilo te noći, ne bih dobijao pretnje da ću biti likvidiran. Iz istog razloga vrlo brzo posle ovog događaja ću, po savetu policije, kupiti pištolj, a posle još jednog nemilog događaja u ‘Bojanu Stupici’, dakle, ponovo pod istim krovom, taj isti i početi da stalno nosim sa sobom u kožnoj torbi”, zabeležio je Laušević, kao da je pisao uvertiru svoje potonje tragedije.
Tri godine kasnije, u noći između 30. i 31. jula 1993. godine u jednom podgoričkom kafiću “našao se u situaciji u kojoj je u samoodbrani pucao iz tog pištolja. Dva mladića su smrtno stradala, jedan je ranjen, a Žarko osuđen, zatvoren, proganjan”…
Godine su prolazile, a pomilovanje i kasniji povratak Žarka Lauševića filmu postali su samo gorka satisfakcija i flaster na froncle ubijene karijere i razorenog života. Otud, valjda, i ova njegova jetka konstatacija: “I Pandorina kutija je ništa za sve ono zlo koje se krije u ljudima”.
Utočište hulja
Setio sam se, pišući ove redove, ogleda O nacionalizmu Danila Kiša. Nekima bi, nažalost, bilo uzalud da ga čitaju i jednom dnevno.
“Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti…”
“Nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja”.
“Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se ‘izrazi’, ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne slobodnozidarske skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, za zadatak i cilj probleme epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih itd”, pisao je Danilo Kiš.
Bojim se da je uzalud pisao. Ogrezli smo u ništavilu mržnje, tumaramo kroz političke močvare i baruštine preživljavanja, i dalje saginjemo glavu pred nacionalizmom. Ne primećujemo ili ne prepoznajemo neke njegove svakodnevne pojavne oblike, ignorišemo ih i zanemarujemo. Očigledno, i Frenklin Ruzvelt je bio u pravu: “Ljudi nisu zatočenici sudbine, nego zatočenici vlastitog uma”.
Britanski pesnik i publicista iz 18. veka Samjuel Džonson video je patriotizam kao “poslednje utočiste hulja”, a skoro dva veka kasnije Embroz Birs, autor Đavoljeg rečnika, usprotivio se Džonsonovoj tezi tvrdeći: “Patriotizam je prvo utočište hulja”, a tome dodao i opasku “uz dužno poštovanje za mog velikog prethodnika”.
Zalud, izgleda, i Džonson, i Embroz, i Kiš. Nacionalizam je ovde neizlečiva bolest, hronična toliko da ni terapija čitanjem mnogima ne može biti od pomoći.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera