“Žao mi je što nisam veća vjernica”, čula sam moju mamu kako govori telefonom svojoj najboljoj prijateljici aprila 2009. U susednoj sobi sam, sklupčana od očaja zbog onog što je neminovno sledilo jer ju je mesecima mučki razdirao rak pluća, mislila kako je i nju i mene ščepao strah od nepovratnog odlaska. Obe ćemo ostati u strahotnoj samoći, svaka za sebe.
Mama se osamila od Boga još u detinjstvu, u samostanu opatica na Krku, gde se školovala i učila prvim slovima, kad su je surovo kažnjavale zbog nestašluka. Lenjirom su je tukle po dlanovima, a onda joj sve opraštale – baš nekako uoči Božića ili Uskrsa – jer je moj tada, imućni deda Blaž (udovac tri puta), trebalo da donacijama daruje samostan.
Istina je da moja majka Vera, zapravo, nikad nije odustala od vere. Doduše, jeste od one crkvenim nazorima omeđene, ali ne i ovozemaljske, biblijski definisane rečenicom “ljubi bližnjega svog”. Moja SKOJ-evka, partizanka, komunista, novinarka, moja MAMA odista nije zaboravila hrišćanske vrednosti, makar i ne odlazeći u crkvu i ne moleći se pred oltarom.
Bila sam klinka, odrastala na kaldrmi Durmitorske ulice, sa buljukom dece iz komšiluka. Pojma nisam imala, tako malena, šta je Uskrs ali videla sam da okolo deca nose šarena jaja. Detinje radoznalo, poželela sam da ne budem drugačija. Mama me razumela. Nije to bilo baš tako (komunistički) strogo, kako se danas priča – ili je, pak, moja mama ignorisala pravila Partije, jer sam joj ja bila važnija.
Nevešto umače jaja u boje iz kesice, lukovinu nije sakupljala. Trčkara između šerpe i pisaće mašine. Uskrs ili Vaskrs, koga je briga za datume po crkvenom kalendaru kad je Hrist ili Krist vaskrasnuo – uskrsnuo. Važna su šarena jaja, kuckanje- tuckanje.
Naša čuvarkuća
I Hurmeta, moja školska drugarica iz prvih razreda osnovne, iz zgrade prekoputa našeg kaldrmisanog sokaka, želela je da se u prestižnom kuckanju jajima takmiči sa klincima. Njen tata bio je strog, ali bi majka da joj učini. Pa su se tako u našoj kuhinji farbala jaja i za moju Hurmetu.
Posle smo odrastali u nekom drugom vremenu. Zagriženi nevernici postali su naprečac najveći “vernici” i “glasnici” svako – svog Boga. I tako su, u meuđvremenu, i uskršnja jaja pocrvenela od stida.
Pod krovom naše mešovite porodice, sve je isto. Ove godine Uskrs i Vaskrs iz oba kalendara slave se istog dana. Malo bolji ručak, uskršnji doručak po tradiciji – kuvana šunka sa jajima i obavezna šarena salata. Važno je da smo zajedno. I da imamo jednu „čuvarkuću“ našeg doma makar simbolično – prvo crveno obojeno jaje.
Onda će u uskršnje jutro početi da zvone telefoni – Srećan uskrs- Hvala, sretan i blagoslovljen, Hristos voskrse – vaistinu voskrse. Evo, opet razmišljam – koliko li će ljudi razmenjivati prazničnu formu, uglavnom reda- radi.
A meni svake godine nedostaje iskreno vreme mog i maminog Uskrsa. Mama koja zbog mog radovanja farba jaja, klinci iz ulice sa takmičarskim duhom u tucanju jajima. I moja Hurmeta koja se davno odselila, a ne znam gde…
Izvor: Al Jazeera