Bilo da su istinski vernici, bilo da su vernici na nivou poštovalaca kulturne tradicije naroda kojem pripadaju, svi hrišćani na neki način proslavljaju Božić. Za vernike je Hristovo rođenje ključni istorijski događaj jer se na njemu zasniva hrišćanski pogled na svet – pogled koji proizilazi iz vere u moralne vrednosti i mogućnost iskupljenja.
Međutim Biblija, koja je sama po sebi hrišćanski pogled na svet, ne pravi razliku između religioznog i sekularnog života, što vernik tumači tako da je hrišćanski način života jedini koji postoji, a neko ko nije vernik još kako može iz biblijskih redova da crpi inspiraciju za dobra dela.
U prošlogodišnjoj božićnoj poslanici Srpske pravoslavne crkve stoji da ako smo neblagodarni znači da ne osećamo da išta dugujemo svojim roditeljima, precima, društvu u kome živimo i bližnjima sa kojima živimo, a ponajmanje Bogu: „Tako se manifestuje životni etos krajnje samoživosti koji prepoznajemo i u vremenu u kome živimo“. Mene su ove reči podstakle da razmišljam o ljudima, svojim savremenicima, koji su nas zadužili plemenitim i časnim delima – o zadužbinarima i osnivačima legata.
„Ima jedan naš reč, da ga ne zapišeš, ama da ga zapamtiš ubavo:
sevap učini, frli u more; ako riba ne zna – Allah će da zna!“
(I z pripovetke „Ibiš-aga“ Stevana Sremca)
Pretražujući ovu temu na internetu, naišla sam na podatak da je gospođa Mira Puljizević, diplomirani mašinski inženjer iz Novog Sada, najveća dobrotvorka Dečjeg sela iz Sremske Kamenice, u kojem žive deca bez roditeljskog staranja. Za potrebe stanovanja štićenika koji studiraju u Novom Sadu, ona je 2014. godine Dečjem selu poklonila tri troiposobna stana. Dve godine kasnije je preminula.
Njen motiv je bio da tim mladim ljudima osnaži želju da se školuju, da postanu korisni članovi društva i dobri roditelji. Tragom ove informacije pokušala sam da stupim u kontakt sa rođacima gospođe Mire, koja je bila rođena u Žablju kao Mira Stajić. Pozvala sam sve javnosti dostupne brojeve telefona koji se vode na prezime Stajić i pripadaju žabaljskoj opštini, međutim niko nije poznavao gospođu Miru ni po rođačkoj liniji, ni po čuvenju.
Ukupno jedanaest kuća ili stanova je darovano Dečijem selu. Osim Mire Puljizević, donatori su: Katica Sremčević, Marija i Vojislav Bošković, međunarodna asocijacija SOS Dečja sela, fudbaler Siniša Mihajlović i istoričar Lazar Rakić.
Čuvajući sad već suvu grančicu masline sa Svete gore i kamenčiće sa hilandarske obale koje joj je pre mnogo godina doneo gospodin Rakić, dr Agneš Ozer, istoričarka i muzejska savetnica, kaže da je on bio profesor koji se živo interesovao za svakodnevni život studenata, trudeći se da im pomogne u rešavanju problema. Vrlo je slikovito predavao, a u toku predavanja je često pominjao svoj rodni Nadalj: „S obzirom na tragične životne okolnosti (izgubio je i sina, i suprugu), ali i poznajući ga, nije me iznenadila činjenica da je sve što je posedovao zaveštao ustanovi koja se brine o deci bez roditelja. On je celom svojom ličnošću i svakim svojim postupkom, kako u privatnom, tako i u profesionalnom životu, bio okrenut deci i omladini.“
„Svi mi umiremo samo jednom, a veliki ljudi po dva puta: jednom kada ih nestane sa zemlje, a drugi put kad propadne njihova zadužbina.“
(Ivo Andrić)
Godine 1989. u Muzeju grada Novog Sada formirana je posebna zbirka – Memorijal čuvene operske dive Melanije Bugarinović. Jedanaest godina ranije Melanija je svoju pokretnu i nepokretnu imovinu poklonila gradu Novom Sadu, uz uslov da se osnuje fond čiji će osnovni zadatak biti pomoć u školovanju mladih talenata vokalnog i klavirskog odseka.
O predmetima vezanim za umetnički razvoj i stvaralaštvo nje i njene preminule ćerke Mirjane Kalinović Kalin, kao i o predmetima likovne i primenjene umetnosti iz njenog doma, brine Ivana Jovanović Gudurić, viši kustos, po struci etnolog i antropolog: „Poklon Melanije Bugarinović izdvaja se među svim legatima jer je objedinio dve važne stvari. Sa jedne strane ona je darovanjem pokretne imovine značajno obogatila jedan muzejski fond, a sa druge strane od prihoda koji se ostvaruje izdavanjem vile u Beogradu, koju je takođe darovala gradu Novom Sadu, omogućeno je stipendiranje niza generacija mladih vokalnih umetnika, čime njena zadužbina aktivno živi već 40 godina“.
Ivanine aktivnosti su, pored adekvatnog čuvanja i zaštite predmeta, usmerene na promociju i prezentaciju kako samih muzealija koje imaju značajnu umetničku i kulturnu vrednost, tako i na kontinuirano podsećanje javnosti na lik i delo Melanije Bugarinović.
“Dela, ne reči.”
(latinska poslovica)
U Srbiji se zadužbinarstvo pominje još u Dušanovom zakoniku, a pravno je uređeno zakonima počev od 1897. godine. U srednjem veku zadužbinarstvo se odnosilo pre svega na darivanje pravoslavnoj crkvi ili manastiru zarad spasenja svoje ili duše svojih bližnjih. Najveći ktitori u istoriji srpskog naroda bili su pripadnici dinastije Nemanjića; ostalo je zabeleženo da je kralj Stefan Dečanski, ktitor kosovskog manastira Visoki Dečani, rekao: „Treba da učinim i neki bogougodni spomen u životu mojem, ne bi li kako dobru reč stekao posle razlučenja mi od ovog sujetnog života“.
Za vreme turske vladavine zadužbinarstvo Srba je bilo retko, ali su zato Turci za sobom ostavili mnoge bezistane, česme, ćuprije, poput čuvenog mosta na Drini koji je izgradio Mehmed-paša Sokolović.
Zadužbinarstvo se ponovo budi u drugoj polovini XIX veka i taj trend traje sve do II svetskog rata. Međutim, najbrojniji ktitori više nisu plemići i crkveni velikodostojnici već bogati građani, najčešće trgovci. U vreme razvoja srpske države oni su, nošeni probuđenim nacionalnim ponosom, svom narodu zaveštali imovinu kako bi podsticali rast kulture, nauke, obrazovanja i privrede.
Tako je, na primer, trgovac Miša Anastasijević 1863. poklonio „svom otečestvu“ palatu koju je prvobitno sazidao za jednu od svojih kćeri. Ovo velelepno zdanje se nalazi na Studentskom trgu u Beogradu i u njemu je smešten Rektorat Univerziteta u Beogradu i deo Filozofskog fakulteta.
Zadužbina trgovca Nikole Spasića, koji je svu svoju imovinu zaveštao srpskom narodu radi podstreka privrednom razvoju, je u tom trenutku bila ravna Nobelovoj fondaciji. Ivan Milosavljević Kolarac je testamentom svu svoju imovinu ostavio „na korist svog roda“, uz odrednicu za osnivanje budućeg Kolarčevog univerziteta. Mnogo je još dobrotvora koji su mislili o budućnosti srpskog naroda, poput Mihajla Pupina koji je poklanjao Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, ili Luke Ćelovića Trebinjca, najvećeg dobrotvora Univerziteta u Beogradu.
U vreme socijalizma zadužbinarstvo zamire, a zadužbine bivaju nacionalizovane. U međuvremenu se mnogima od njih imovinski status promenio – prešle su u privatan posed. Danas, veliki broj zadužbina je neaktivan i u lošem stanju. Osnivanje i pravni položaj zadužbina u Srbiji regulisan je Zakonom o zadužbinama i fondacijama; međutim, nejasno je koja se državna institucija bavi podsticanjem zadužbinarstva.
Ivana Jovanović Gudurić kaže: „Ne postoji nacionalna strategija kojom bi se građani podstakli na darovanje privatnih umetničkih zbirki i kolekcija. Ipak, pojedinci i dalje prepoznaju muzeje i galerije kao mesta sigurnog čuvanja, zaštite i prezentacije vrednog porodičnog nasleđa. O tome svedoči činjenica da i u ovim nesigurnim vremenima muzeji dobijaju značajne poklone od samih kolekcionara, odnosno potomaka i naslednika kolekcionara ili umetnika.“
. . .
Danas je pravoslavni Božić, vernicima najradosniji praznik. S druge strane, nekima od vas ta činjenica neće značiti ništa (što je potpuno legitimno), dok će neke podsetiti da svojim prijateljima pravoslavne veroispovesti čestitaju uz reči „Mir Božji, Hristos se rodi“.
Ja bih volela da sve nas današnji praznik podstakne da razmislimo kome bismo i na koji način mogli pomoći. Dobrotvora ne određuje količina ili grandioznost poklona (ali neka i onih kojima su dobročinstva ogledalo moći). Za početak, pozvonite komšiji penzioneru na vrata i uz parče kolača koji ste poneli na tacnici, pitajte ga kako je i da li mu nešto treba. Možda mu ništa neće trebati, ali ćete mu sigurno dan učiniti lepšim, a postoji i mogućnost da ćete steći skromnog i mudrog prijatelja. Tu priliku nemojte propustiti.
Izvor: Al Jazeera