Oglasi

Beogradska enigma: Šta je starije - metro ili karta?

Ne treba da se pitaš da li mi imamo metro, već da postaviš sebi pitanje zašto ne vjeruješ da imamo metro.
Fotografija gradonačelnika Beograda Siniše Malog ispred autobusa maskiranog u metroTanjug

Svako ko je ovih dana čitao srpske medije mogao je da naiđe na zanimljivu vest o kadnidatima za odbornike sa liste “Aleksandar Vučić - Zato što volimo Beograd” i njihovoj istorijskoj vožnji trasom prve linije metroa, koji će, kako stoji u vesti, početi da se gradi 2020. godine. U pitanju jedna divna i ohrabrujuća vest, jer ukazuje da članovi vladajuće stranke po svemu sudeći poseduju mašinu za putovanje kroz vreme, što nije loše imati u politici. Svi potezi bi tako mogli da se provere u budućnosti, a sve greške isprave u prošlosti.

Problem kod predsednika Aleksandra Vučića je što bi, ako bi se vratio u prošlost, morao da u njoj ostane verovatno nekoliko godina ne bi li promenio sve svoje izjave, pa bi tako mogao da propusti prvu vožnju beogradskim metroom kroz nekoliko godina. Onu sa koje su se njegovi kandidati za odbornike vratili pre nekoliko dana.

Dva moguća objašnjenja

Ipak, gledanje snimka vožnje prvom linijom metroa momentalno raspršava sve iluzije. Vidi se da unutra nešto ozbiljno nije u redu i postoje dva moguća objašnjenja -  ili naš budući metro mnogo liči na autobus, ili naši sadašnji autobusi mnogo liče na metro. Fotografija gradonačelnika Siniše Malog ispred ovog vozila pokazuje da se gradska vlast opredelila za svojevrstan kompromis i kada već nema metro, odlučili su se da postojeći autobus maskiraju u metro, tako što će na njegovu spoljašnjost prilepiti veliku sliku metroa.

Ovo je ujedno i odgovor na pitanje koje su pre više od godinu dana postavili mnogi građani kada su videli voz za Kosovsku Mitrovicu oslikan freskama, na šta su rekli: “dobro, šta je sledeće?!”. Treba vlastima odati priznanje za kreativnost, mnogi su postavili ovo pitanje, ali sumnjam da je bilo puno onih koji su pomislili da će se ovako nešto desiti. Poput voza sa freskama, i ovde na vozilu imamo ispisanu poruku u koju malo ko veruje. Tamo je pisalo “Kosovo je Srbija”, ovde stoji “Biće tu dok kažeš metro”. Šteta je samo što ove dve poruke stoje zasebno, možda bi u budućnosti mogle da se spoje i pošalju još jaču poruku: “Kosovo je Srbija dok kažeš metro”.

Za slučaj da nekome vožnja političara u autobusu maskiranom u metro nije dovoljno bizarna, vladajuća stranka je odlučila za sledeći korak, te je svim putnicima podelila i karte za budući metro, a za slučaj da čak ni sve ovo nije dovoljno bizarno, svi putnici su se sa ovim kartama slikali na stanici metroa, čija je scenografija postavljena u jednoj velikoj šatri. Mada ovo još i ima najviše logike. Šatra podseća na cirkus, a ta reč možda i najbolje opisuje ceo ovaj događaj.

Prizor ljudi svih mogućih profesija koji se voze autobusom, a ovde smo između ostalih imali gradonačelnika, balerinu, lekara, voditelja, bivšeg košarkaša, glumca, podseća na kultni domaći film “Ko to tamo peva” i samo je trebalo još da čujemo “Ko bre sirotinja, daj pet karata za metro” i ““Moj Miško je vozio metro dva kilomentra vezanih očiju”. Svakako bi i tekst ispisan na vozilu “Metro i sin” bio ljudima zanimljviji od postojećeg.

Šta je sljedeće?

A možda je vlast ovim potezom na tragu rešenja problema nedostatka metroa. Činjenica da još uvek nismo prokopali metro, ne treba da nas spreči u vožnji istim. Sve što treba da uradimo je da postojeće autobuse maskiramo u metroe, odštampamo karte i počnemo da pričamo da idemo metroom. Ako su maketa Beograda na vodi i bilbordi uverile toliko ljudi da Beograd na vodi postoji, da u tom delu grada već sada imamo brojne solitere, hotele i shopping molove, zašto onda ne bi oni poverovali da imamo i metro? Ovde čak i ne mora da se radi maketa metroa, samo je

potrebno da se autobusi malkice kamufliraju. Imamo i karte, pa zar bismo mogli da imamo karte za nešto što ne postoji? Sve ovo je inače pitanje stanja svesti. Ne treba da se pitaš da li mi imamo metro, već da postaviš sebi pitanje zašto ne veruješ da imamo metro. Ne pitaj šta metro može da uradi za tebe, već šta ti možeš da uradiš za metro. A sve što treba da uradiš je da veruješ.

I da se vratimo na pitanje, šta je sledeće? Da li još uvek smete da ga postavite? Jer ovaj potez pokazuje da ne postoji granica i da sve što vam padne na pamet može sutra da se realizuje, a već prekosutra da neko u to i poveruje. Zato, zašto bismo stali na Beogradu na vodi i metrou? Slika metroa na autobusu treba da bude dobra polazna osnova, ali pustimo mašti na volju, pomerimo granice! Stavimo sliku podmornice na turističke brodove Savom i Dunavom i prodajmo posetiocima našeg grada kartu za podvodno razgledanje Beograda. Prelepimo slike spejs-šatlova na avione Air Srbije i najavimo srpsku svemirsku misiju na Marsu za dve, najviše dve i po godine. Nebo je granica! Ma, kakvo nebo, nebo je prevaziđeno!

Svemir je granica!

Izvor: Al Jazeera