Oglasi

Arapsko naslijeđe u Portugalu

Skoro 500 godina, polovina današnjeg Portugala bila je pod arapskom vlašću. I danas, mnoge stvari u ovoj zemlji pričaju jezikom bivših stanovnika.
Sazidali su tvrđavu, medinu oko nje, a zatim su počeli da se spuštaju sa brda ka rijeci, kada i nastaje najstarija urbana cjelina, AlfamaVladimir Bobetić

Piše: Vladimir Bobetić

Današnji Portugal splet je kultura i nacija. Nekad velika imperijalna sila, magnet je, pre svega, za stanovnike nekadašnjih kolonija. Nije mali broj i onih koji jednom dođu i reše da ostanu. Mladi, pre svega Evropljani, biraju ga zbog boemskog i usporenog načina žvota, ali i zbog niza poslovnih prilika. Oni stariji odabraće Portugal kako bi penzionerske dane provodili živeći u fenomenalnoj klimi.

Otvoreni, dobronamerni i tolerantni su Portugalci. A kako i ne bi bili kada je čitava zemlja otvorena prema moćnom Atlantiku i kada je izrasla pod tri dominantna, a tako različita uticaja i kulturna nasleđa koja su se bez ikakvog forsiranja sasvim prirodno splela u ovoj zemlji. Prvi i bez sumnje najjači je katoličko-hrišćanski, drugi arapsko-islamski i treći najmlađi, ali nikako manje važan, koji dolazi sa afričkog kontinenta.

U ovom tekstu upoznaćemo vas sa arapskim nasleđem i uticajem. Godine 711. Mauri počinju osvajanje Iberijskog poluostrva, tada pod vlašću Vizigota. Kraljevstvo je već načeto građanskim ratovima i biće relativno lak plen za Maore. Tri godine kasnije, predvođeni Abdelazizom ibn Musom, Mauri stižu i do Lisabona, koji je u tom trenutku zbog unutrašnjih sukoba reduciran na veličinu sela. Narednih skoro 500 godina, polovina današnjeg Portugala ostaće pod arapskom vlašću. Tek 1147. godine, kralj Afonsu Enrikes uspeće da povrati grad, a 1249. Arapi će biti proterani iz poslednjih uporišta na jugu današnjeg Portguala, Algarveu. 

Znanje o sistemu navodnjavanja

Tih pet vekova arapske vladavine nije ostavilo maestralne građevine poput onih u susednoj Španiji, džamije u Kordobi, Alhambre u Granadi ili Gardilje u Sevilji. Andaluzijski gradovi u to vreme razvijani su kao centri islamske kulture kako bi bili konkurenti najboljima u to doba - Damasku i Marakešu. Portugal je i u ono vreme bio kraj, spoljna granica tada muslimanskog sveta u kome je malo ulagano u grandiozne projekte. Prioriteti u ovom delu Umajad kalifata, sa sedištem u Damasku, kome je Portugal pripadao, bili su drugačiji.

Zato danas u Portugalu možemo više govoriti o posrednom arapskom uticaju. Pre svega, Arapi će učiniti da Lisabon ponovo postane respektabilan grad. Sazidali su tvrđavu, medinu oko nje, a zatim su počeli da se spuštaju sa brda ka reci, kada i nastaje najstarija urbana celina, Alfama. Važan kao lučki grad, Lisabon je i u ono vreme bio mesto prožimanja različitih kultura. Mali deo hrišćana prihvatio je islam i postali su deo gradske elite. Većina je ostala verna hrišćanstvu ali su usvojili elemente arapskog jezika i kulture.

Današnji termin za te hrišćane je Mozarabik. Imali su sva prava, uključujući i pravo na svog biskupa u zamenu za plaćanje poreza. Istim imenom kasnije će se zvati i Arapi koji su prešli na hrišćanstvo nakon portugalske rekonkiste. Jevrejska zajednica koja je postojala i pre dolaska Arapa, postala je brojnija i jača.

Bavili su se trgovinom, pre svega solju, ribom, konjima i, naravno, poljoprivrednim proizvodima. Sloveni iz istočne Evrope, prvobitno robovi, potom plaćenici u arapskoj vojsci, takođe su dobili značajno mesto u društvu. Neki od njih, u nadolazećim vekovima arapske dominacije Portugalom, vladaće i samim Lisabonom.

Arapi su u Portugal doneli znanje o sistemu navodnjavanja koji je bio daleko efikasniji od onog ostalog iz doba Rimljana. To je omogućilo da uz povoljnu klimu, poljoprivreda cveta, žetve po nekoliko puta godišnje, novi usevi poput pirinča, nasadi pomorandži koje i danas predstavljaju značajan deo portugalske poljoprivrede. Poljoprivredom su se uglavnom bavili Arapi, pa je do danas u Portugalu za vrednog čoveka ostala izreka “radi kao Maor” ili “vredan je kao da je Maor”.

Marokanski geograf Al Idrisi, putujući kroz jug današnjeg Portugala, Algarve, opisao je taj kraj kao regiju lepih gradova okruženih navodnjenim baštama i nepreglednim voćnjacima.

Savremeni portugalski jezik začinjen je rečima arapskog porekla, najčešće u vezi hrane, poljoprivrede i ručnog rada. Često ćete čuti reč oxalá (ošala) koja znači “nadati se”, a direktno vodi poreklo od insha’Allah (ako Bog da). Ili reč “armazém” ( doslovno bi bilo skladište, mada često označava i tržni centar) dolazi od arapske reči  “al-mahzan” sa značenjem tavan ili skladište. Imena naselja i gradova koja počinju sa Al, označavaju njihovu arapsku prošlost - Alfama, Almada, Alameda, Albufeira, Aljezur… Primera je bezbroj.

Rekordna pismenost

Tokom arapske vladavine procvetala je i nauka, pre svega matematika, geografija i kartografija. Uznapredovala je medicina. Direktno pod uticajem arapskog poimanja medicine, da je to nauka zasnovana na činjenicama i dugotrajnom posmatranju, Pedro od Lisabona, koji će kasnije postati papa Jovan XXI, odbacio je teoriju ukorenjenu u Katoličkoj crkvi da je ludilo (mentalne bolesti) posledica đavolje rabote, već je rekao da se radi o bolesti koja se u nekim slučajevima može i lečiti.

Zahvaljujući Arapima i njihovim prevodima na latinski, čitala su se dela grčkih filozofa, koja su do tada bili prilična nepoznanica na Iberijskom poluostrvu, samim tim i u Portugalu. Osnovane su škole i univerziteti, što je dovelo do rekordne pismenosti. Na njima su se školovali i hrišćani i Jevreji, što je doprinelo razvoju intelektualnog multikulturalnog društva.

Već sam rekao da je malo arhitektonskih tragova arapskog nasleđa. Sigurno su najprepoznatljiviji u konstrukciji ulica, koja nije menjana još od njihovog vremena. Uske, pomalo zagušljive, podsetiće vas, pre svega, na današnji Maroko. Takva naselja u Lisabonu su Alfama i Murarija. Ovo drugo pomenuto i danas je naseljeno mahom muslimanskim stanovništvom i svako ko je ikada prošao tim delom grada i duboku udahnuo, mogao je da prepozna mirise kuhinje Bliskog istoka i severa Afrike. Takođe ono na šta su Portugalci posebno ponosni jesu keramičke pločice kojima su ukrašavane fasade zgrada, ali i čitavi enterijeri. Te keramičke pločice takođe su zaostavština Arapa. I sam njihov naziv na portugalskom “azulejo” (azulajžu) vodi poreklo od arapske reči “al zellige” (alzelize) što znači uglačani kamen. Portugalci su, istini za volju, izradu azulajza u dekorativne svrhe doveli do savršenstva i od keramičkih pločica napravili umetnost.

Boje, arome i ukusi takođe su dobrim delom deo portugalske nacionalne kuhinje. Brazilski sociolog Gilberto Feyre u svojoj knjizi The Masters and the Slaves, objavljenoj 1933. godine primetio je da su stari portugalski kuvari prepuni arapskih recepata koji nose jednostavna imena poput “maorska jagnjetina”, “maorska kobasica”, “riba na maorski način”… Trebali pominjati kandirano voće ili razne poslastice koje se prave od badema, meda, žumanaca i ružine vode.

Portugalci su u više navrata pokušali da osvoje prvo Lisabon. U tome će uspeti tek 1147. godine predvođeni kraljem Afonsom Enrikesom i  potpomognuti krstašima. Iako osvojen u julu, grad je zvanično prešao u posed Portugalaca 1. novembra, kada je velika džamija prenamenjena u katedralu posvećenu svetoj Mariji. Tek 1249. godine poslednji Arapi biće izbačeni iz Algarvea na jugu, mada će kalifat u Andaluziji opstati narednih 250 godina.

Riječi kojih ne bi bilo

Kao i u našim krajevima u pogledu osmanlijske vladavine, tako i ovde u Portugalu glede arapske vladavine sve do skoro postajalo je jednostrano mišljenje, da su Arapi bili zavojevači i neprijatelji, koji su tokom vladavine zemlju unazadili.

Poslednjih nekoliko godina, ili bolje rečeno poslednju deceniju, mišljenje se menja. Adalberto Alves, jedan od najpoznatijih eksperata za period arapske vladavine u Portugalu je napisao: “Kada bi kakvom magijom bilo moguće izbrisati sve ostatke arapskog nasleđa iz današnjeg Portugala, naš etnicitet, kultura, fizički i humani krajolik bio bi sasvim drugačiji. Možda bismo bili plavi umesto tamnoputi, možda ne bismo govorili arabizovni latinski jezik, koji zovemo portugalskim, bili bismo siromašniji za preko hiljadu reči. Mnoga naša sela i gradovi ne bi postojali ili bi se zvali drugačije.

Ne bismo znali kako da nazovemo ono što uzgajamo i jedemo. Kako bismo tada zvali jasmin, pomorandžu, šipak… Obeležili su nas kroz poeziju i poslastice, kroz šare na tepisima, kroz dimnjake u obliku minareta koji se još uvek nadvijaju nad kućama na jugu. Naučili su nas navigaciji, kojom ćemo kasnije, mi Portugalci, proširiti granice poznatog sveta.”

Kralj Manuel I, pritisnut ženidbom sa princezom Infantom Isabelom od Argona, 1492. godine doneo je odluku o proterivanju Jevreja, a 1497. i odluku o proterivanju ostatka arapskog stanovništva.

Danas u Portugalu živi nevelika zajednica muslimana, njih oko 40.000. Incidenti poput onih u Francuskoj ili nekim drugim zemljama ovde su nezamislivi, jer većina, dakle Portugalci, na muslimanske komšije više ne gledaju kao na strance, već kao na integralni deo njihove zemlje. Nikome neće zasmetati hidžab, niti će biti plaho okarakterisani kao teroristi. Poslednji verbalni incident dogodio se 2003. godine kada je lisabonski kardinal Dom José Policarpo pozvao portugalske devojke da dva puta razmisle pre nego što se udaju za muslimana kako bi “izbegle nevolju”.  Muslimani su potpuno integrisani, mnoge porodice ovde žive generacijama, portugalski im je maternji jezik i nemali broj njih pripada srednjoj klasi.

Izvor: Al Jazeera

Oglasi

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.